Андроник Палеолог (зет цара Теодора I)
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Код референцирања књига, користити Харвард стил цитирања. |
Андроник Палеолог (грч. Ανδρονικος Παλαιολογος; умро око 1216.) је био зет и наследник цара Теодора I Ласкариса, цара Никеје, 1210. године.
Биографија
уредиАндроник је веома нејасна фигура. Како пише Р. Макридес, „скоро све што се о њему зна [...] је оспорено: његов идентитет/име, датум венчања, датум његове смрти, узрок смрти“.[1] Ништа се не зна о његовом пореклу и раном животу, а чак је и његово име неизвесно, јер га митрополит Ефески Никола Месарит, који му је служио на венчању, у својој беседи назива „Константин Дука Палеолог“. С друге стране, сви византијски хроничари, почев од Георгија Акрополита који је главни извор његовог живота, зову га Андроник, а обично се претпоставља да је другачије име у Месаритовом извештају грешка у транскрипцији неког каснијег преписивача.[1][2]
Акрополит први пут помиње Андроника као учесника у војном походу против Латинског царства 1211. године, који се завршио никејским поразом у бици код Риндака. Током похода, латински цар Хенрик од Фландрије заузео је и градове Лентијану и Поиманенон. Андроник је очигледно био један од главних команданата током опсаде Лентијане, и био је заробљен, али касније пуштен од стране Латина.[3][4] Због хронолошког редоследа Акрополитовог наратива, брак Андроника са принцезом Ирином Ласкарис, најстаријом ћерком никејског цара Теодора I, раније се сматрао савременим догађајима из 1211. године,[5] али је сада смештен у фебруар 1216. године.[1] Након женидбе, Андронику је додељена титула деспота и тиме је означен за Теодоровг наследника, пошто цар није имао синове. Убрзо је умро, међутим, неидентификованог „сексуалног стања“ према Акрополиту, а Ирена је поново удата за Јована Дуку Ватаца, који је на крају наследио цара Теодора I.[6][4]
Референце
уреди- ^ а б в Macrides 2007, pp. 149–150 (note 3).
- ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 172–173 .
- ^ Macrides 2007, pp. 148ff., 153–154.
- ^ а б Cheynet & Vannier 1986, стр. 173–174 .
- ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 173 .
- ^ Macrides 2007, pp. 148, 149–150 (note 3).
Литература
уреди- Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986). Études Prosopographiques (in French). Paris: Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-110-4.
- Macrides, Ruth (2007). George Akropolites: The History – Introduction, Translation and Commentary. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1.