Отворите главни мени
Антун Бранко Шимић

Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898. - Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац.

БиографијаУреди

Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер Стурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник.

Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб.

Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1]

Књижевно стваралаштвоУреди

Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију.

1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва.

1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања.

Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2]

ДелаУреди

  • Књига пјесама Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва.

Песме

  • Песници (лирска минијатура)
  • Опомена
  • Моја преображења
  • Херцеговина
  • Смрт и ја

РеференцеУреди

  1. ^ „Gradska groblja Zagreb - Š”. www.gradskagroblja.hr. Приступљено 2018-12-22. 
  2. ^ „Antun Branko Šimić biografija | Biografija.com”. www.biografija.com. Приступљено 2018-12-22. 


Спољашње везеУреди