Аутограф
Аутограф (лат. autogrăphus, грч. αὐτόγραφος) је изворни, оригинални рукопис.[1] Према Душану Иванићу чине га: предрадње (грађа, или подстицај за писање); изводи из постојећих извора; нацрти (садрже основне идеје, тематско-сижејни оквир); концепти (облик близак коначној редакцији); чистопис (чист препис, мада су и у њему могуће исправке и варијанте); ауторска копија (ауторов препис завршеног дела); квазиманускрипт (прерада штампаног примерка); типоскрипт (машинопис или компјутерска копија, без јасних назнака ауторизације, сем евентуалног потписа).[2]
Аутограф ван оквира књижарства уреди
Аутограф преставља својеручни рукопис, особито истакнутих личности. Аутографи су сакупљани најпре у Француској у 16. веку, а затим и у другим земљама. Збирке аутографа чувају се у библиотекама или у архивима. У литератури од 16. до 18. века аутографима се често називају књиге које су штампане под надзором самог аутора.[3] Такође, према Милану Вујаклији може имати значење машине за умножавање рукописа.[4]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Стамболић, Милош, ур. (1986). Речник књижевних термина. Београд: Нолит. стр. 56—57. ISBN 86-19-00635-5.
- ^ Vraneš, Aleksandra,. Od rukopisa do biblioteke : pojmovnik. Marković, Ljiljana, (3. dopunjeno i izmenjeno изд.). Beograd. ISBN 9788661532214. OCLC 904942723.
- ^ Јокановић, Владимир (1984). Библиотекарски лексикон. Београд: Нолит.
- ^ Вујаклија, Милан. „Лаксикон страних речи и израза”. academia.edu.[мртва веза]