Отворите главни мени

Битка код Мутаха (арапски: مَعْرَكَةُ مُؤْتَة‎, романизовано: Maʿrakah Mu’tah, арапски: غَزْوَة مُؤْتَة‎, романизовано: Ġazwat Mu’tah) одиграла се 629. н.е. (8 године хиџре.),[1] близу села Мутах, источно од реке Јордана и Карака у Карак провинцији, између снага исламског пророка Мухамеда и снага Византијског царства.

Битка код Му҆’таха
Део Византијско-арапски ратови
Muta-battle-place.jpg
Рушевине џамије подигнуте на месту битке
Време:септембар 629. година[1]
Место:село Мутах, источно од реке Јордан и Карак
Резултат: победа Византије[2][3]
Сукобљене стране
Муслимански Арапи Византијско царство
Команданти и вође
Халид ибн Валид[4] Теодор (брат цара Ираклија)
Јачина
3000 (муслимански извори)[5] 100,000 (Вакиди)
[6]200,000 (Ибн Ишак)[7]
(обе процене претеране[8][9][10])10,000 или мање (модерна процена.)[11]
Жртве и губици
12[4] (спорна тврдња )[12][13] непознати

Представљала је први окршај између муслимана и Византијаца, односно прву битку византијско-арапских ратова.

У исламским историјским изворима, битка се обично описује као mуслимански покушај освете гасанидиском вођи за убиство свог изасланика.Према византијским изворима, муслимани су планирали да покрену свој напад на дан празника. Локални византијски Викар сазнао је за њихове планове и прикупио све тврђавске гарнизоне. Видевши велики број византијских снага, муслимани су се повукли на југ где је борба и започела код Села Мутах, где су на крају уништене муслиманске снаге.[10][2] Након што су тројца њихових заповедника убијени, заповедништво је препуштено Халиду ибн Валиду, који је и успео да спасе преостале снаге.[10]

Садржај

ПозадинаУреди

Византијци су у складу са мировним споразумом Између цара Ираклија и сасанидског генерала Шахабраза поново преузеле власт над окупираним територијама у јулу 629.год.[14] Византијски Теодор Сакеларије,[15] постављен је за заповедника војске, док су у подручју Балак,Арапска племена била такође распоређена.[14]

У међувремену, Мухамед је послао свог изасланика владару Бoсре. Док је био на свом путу за Басру,[16] изасланик је погубљен у селу Мутах по наређењу гасанидских званичника.[16]

Мобилизација војскиУреди

Мухамед је отпремио 3,000 својих људи у Џумаду ел Авал 629.год, ради брзе експеиције која је имала за циљ напад и кажњавање племена због убијања његовог изасланика од стране Гасанида.[16] Војску је предводио Зид ибн Харита,други у заповедном поредку био је Џафар ибн Аби Талиб и трећи заповедник био је Абд Алах ибн Раваха .Када су муслиманске трупе стигле у подручје источног Јордана и сазнале за величину византијске војске, хтеле су да сачекају и пошаљу захтев за појачања из Медине. Абдулах ибн Раваха подсетио их је на њихову чежњу за мучеништвом и довео у питање потез да сачекају појачање, тако их је оно за чим чезну управо овде чекало, тако да су наставили да марширају према византијским снагама које су их чекале.

БиткаУреди

Муслимани су заокупили Византијце на месту њиховог војног логора код села Мушариф и онда се повукли према Мутаху.И то је било место на ком су се сукобиле ове две војске. Муслимански извори извештавају да се битка водила у долини измећу два узвишења, што је Византијцима поништило бројчану надмоћ.За време битке, сва тројца муслиманских вођа падали су један за другим како би ко од њих преузимао заповедништво над трупама:прво Зајд, затим Џафар,а након њега и Абдулах. Након смрти последњег, неки од муслиманских војника почели су да беже. Таибит ибн ел Аркам, видевши очајно стање Муслиманских снага, узео је барјак и прикупио своје саборце чиме је спасио војску од потпуног уништења. Након битке,Ел Аркам је узео у руке барјак, пре него што је упитао Халида ибн Валида да преузме вођство.[17]

Халид ибн Валид је известио да су борбе код Мутаха биле тако жестоке да је искористио девет мачева које је сломио током битке.Халид, се видевши да је његов положај безнадежан, припремио за повлачење. Наставио је да увлачи Византијце у окршаје, али је избегавао уговорене битке (битке у којима се у којима се унапред знало време и место сукоба) јер је радије хтео да изводи изненадне нападе.Причало се да је Халид убио најмање једног познатог арапског хришћанског заповедника по имену Малик.[тражи се извор]

Муслимански губитциУреди

Међу жртвама на муслиманској страни забиљежено је да су четворица били из редова Мухариџира , осталих осам било из редова Ансара. Њихова имена су била:

  1. Заид бин Харита
  2. Џафар ибн Аби Талиб
  3. Абдулах бин Раваха
  4. Масуд бин Ел Асвад
  5. Вахаб бин Сад
  6. Абад бин Каис
  7. Амр ибн Сад (син Сад ибн Аби Вакаса)
  8. Харит бин Нуман
  9. Сарака бин Амр
  10. Абу Кулаиб бин Амр
  11. Џабир ибн Амр
  12. Амер бин Сад

Даниел К. Петерсон, професор исламских студија на Универзитету Бригам Јаунг, сматра да је број жртава међу вођама несразмерно висок у односу на губитке које су претрпели обични војници.[12] Дејвид Паверс, професор блискоисточних студија на Корнелу, такође спомиње ову знатижељну чињеницу везану за мали број жртва које су забележили муслимански историчари.[13]

ПоследицеУреди

Извештава се да су, када су муслиманске снаге стигле у Медину, биле осуђене због наводног повлачења и оптуживане за бег.[18] Саламах ибн Хишам, брат Амр ибн Хишама, наводно се молио код куће, уместо да иде у џамију како би избегао да се објашњава. Мухамед им је наредио да престану, рекавши да ће се вратити да се поново боре против Византинаца.[18] Што се неће догодити све до трећег века, када су муслимански историчари рекли да је Мухамед наводно дао Халиду титулу 'Саифула, што значи Алахов мач.[13]

Данас се муслимани који су пали у бици сматрају мученицима (шехид). Неки су тврдили да је ова битка, далеко од пораза, и да је била стратешки успех; и да су Муслимани су изазивали Византијанце и учинили да се, њихово муслиманско присуство осети међу арапским племенима бедуина у региону. Касније је на њиховом гробу у Мутаху подигнут маузолеј.[10]

ИсториографијаУреди

Према Ел Вакидију и Ибн Ишаку, муслимани су обавештени да је 100.000[6] или 200.000<ref name="веза7"> непријатељских трупа било утаборено у Балки.[6][19] Сходно томе, савремени историчари оповргавају ово наводећи да је цифра претерана.[8][9][10] Према Валтеру Емилу Кегију, професору византијске историје на Универзитету у Чикагу, величина целокупне византијске војске током 7. столећа могла је износити 100.000, можда чак половину тог броја.[20] Док су византијске снаге код Мутаха вероватно имале можда више од 10.000.[11]}}[11]

Муслимански извештаји о бици се разликују у односу на резултат.[13] У раним муслиманским изворима, битка је забележена као понижавајући пораз (хазима).[13] Док су касније муслимански историчари прерађивали рани изворни материјал, ревидирали су причу о борби и означили је као муслиманску победу на основу тога што се већина муслиманских војника безбедно вратила док су се повлачили од византијских снага.[13]

Види јошУреди

БелешкеУреди

  1. The Byzantines do not appear to have used many Greek, Armenian, or other non-Arab soldiers at Mu'ta, even though the overall commander was the vicarius Theodore. The number that the Byzantines raised are, of course, uncertain, but unlikely to have exceeded 10,000.[

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Kaegi 1992, стр. 72.
  2. 2,0 2,1 Kaegi 1992, стр. 67.
  3. ^ Tucker 2010, стр. 200.
  4. 4,0 4,1 Powers, David S. (2014-05-23). Zayd. University of Pennsylvania Press.ISBN 978-0-8122-4617-9. стр. 58-9.
  5. ^ Powers 2009, стр. 86.
  6. 6,0 6,1 6,2 Gil, Moshe (1997-02-27). A History of Palestine, 634-1099. Cambridge University Press. стр. 23. ISBN 978-0-521-59984-9. .
  7. ^ Ibn Ishaq (2004). The Life of Muhammad. A. Guillaume (trans.). Oxford University Press, USA. стр. 532. ISBN 0-19-636033-1. »They went on their way as far as Ma‘ān in Syria where they heard that Heraclius had come down to Ma’āb in the Balqāʾ with 100,000 Greeks joined by 100,000 men from Lakhm and Judhām and al-Qayn and Bahrāʾ and Balī commanded by a man of Balī of Irāsha called Mālik b. Zāfila.« 
  8. 8,0 8,1 Haldon 2010, стр. 188.
  9. 9,0 9,1 Peters 1994, стр. 231.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Buhl 1993, стр. 756-757.
  11. 11,0 11,1 11,2 Kaegi 1992, стр. 79.
  12. 12,0 12,1 Peterson 2007, стр. 142.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 Powers 2009, стр. 80.
  14. 14,0 14,1 Kaegi 1992, стр. 72-73.
  15. ^ Kaegi 1992, стр. 35.
  16. 16,0 16,1 16,2 El Hareir & M'Baye 2011, стр. 142.
  17. ^ Jafar al-Tayyar, Al-Islam.org 
  18. 18,0 18,1 Powers 2009, стр. 81.
  19. ^ Haykal 1976, стр. 419.
  20. ^ Kaegi 2010, стр. 99.

ИзвориУреди

  • El Hareir, Idris; M'Baye, El Hadji Ravane (2011). The Different Aspects of Islam Culture: Volume 3, The Spread of Islam throughout the World. UNESCO publishing. 
  • Buhl, F. (1993). „Muʾta”. Ур.: H. A. R. Gibb. Encyclopaedia of Islam. 7 (Second изд.). BRILL. стр. 756. ISBN 9789004094192. 
  • Haldon, John (2010). Money, Power and Politics in Early Islamic Syria. Ashgate Publishing. 
  • Haykal, Muhammad (1976). The Life of Muhammad. Islamic Book Trust. 
  • Kaegi, Walter E. (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521411721. 
  • Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2. 
  • Peters, Francis E. (1994). Muhammad and the Origins of Islam. State University of New York Press. 
  • Peterson, Daniel C. (2007). Muhammad, Prophet of God. Wm. B. Eerdmans Publishing Co. 
  • Powers, David S. (2009). Muhammad Is Not the Father of Any of Your Men: The Making of the Last Prophet. University of Pennsylvania Press. 
  • Tucker, Spencer, ур. (2010). A Global Chronology of Conflict. Vol. I. ABC-CLIO. 

Даље читањеУреди