Воз велике брзине

Воз великих брзина (ВВБ) је подскуп железничких возила, који се крећу по шинама израђен специфично за превоз путника великим брзинама. ВВБ могу имати подршку за више система сигнала за мале и за велике брзине, уколико путују кроз више земаља. Иако не постоји јединствени стандард који се примењује у целом свету, нове линије које омогућавају брзине веће од 250 km/h (160 mph) и постојеће линије са више од 200 km/h (120 mph) сматрају се линијама великих брзина.[1] Први железнички систем велике брзине, Токаидо Шинкансен, почео је са радом у Јапану 1964. године и био је надалеко познат као „воз метак”. Брзи возови углавном саобраћају на колосецима стандардне ширине непрекидно заварених шина са правом пролаза контролисаним одвојеним нивоима, који укључују велики радијус заокретања у свом дизајну. Поједини региони са традицијом жељезница ширег размака шина, попут Русије, настоје да развију железничке мреже велике брзине на широким колосецима.

Шинкансен систем (Јапан)
Токаидо Шинкансен линија велике брзине у Јапану, са планином Фуџи у позадини. Токаидо Шинкансен је била прва линија велике брзине на свету.

Неколико земаља изградило је и развило инфраструктуру брзе железнице за повезивање већих градова, укључујући Белгију, Кину, Данску, Француску, Немачку, Италију, Јапан, Мароко, Холандију, Русију, Саудијску Арабију, Јужну Кореју, Шпанију, Шведску, Тајван, Турску, Велику Британију, Сједињене Државе и Узбекистан. Само у Европи брзе пруге прелазе међународне границе. Кина је изградила преко 29.000 km (18.000 mi) брзих железница од децембра 2018. године, што чини две трећине светског тотала.[2]

БрзинеУреди

ВВБ обично вози преко минимално 200 km/h у редовном линијском саобраћају, на посебно грађеној прузи прилагођеној великим брзинама. Често је то врло софистициран и компјутерски надзиран моторни воз. Овај воз, због брзине које постиже, није погодан за кратке релације, него на дугима значајно смањује време путовања и директна је конкуренција авионском саобраћају.

У новије време, редовне постигнуте брзине на новосаграђеним железничким правцима великих брзина у свету износе чак и изнад 300 km/h. Светски рекорд је постигао специјално модификовани француски TGV V150 (150 m/s), који је успио возити брже од 500 km/h.

Постоји тенденција увођења новог имена very high speed (врло високе брзине) за возове, који могу постићи брзине од минимално 300 km/h и изнад.

Најбржи воз у свету је воз Вухан-Гуангџоу (350 km/h), који саобраћа од 26. децембра 2009. у Кини.

ПогонУреди

ВВБ су обично погоњени електричном вучом, ретко када на дизел погон.

Возови, који имају електричну вучу, могу имати подршку за више система напаjaња (више системски возови).

Високи сигурносни стандардиУреди

Морају поштовати врло строге сигурносне стандарде.

Пруге којима саобраћају су већим делом специјализоване са сигналима, који обично директно јављају машиновођи стање у кабину. Неки имају чак толико развијен систем управљања, да у ствари компјутер управља и само аутоматски одређује брзину, а машиновођа само надзире исправан рад система.

Ови возови могу саобраћати и на класичним пругама, али онда морају поштовати ограничења брзине и класичну сигнализацију.

Возови великих брзина у светуУреди

У свијету постоји неколико система возова великих брзина. Земље предводнице, које имају ове системе:

Значајне су и:

Воз испод каналаУреди

Еуростар је врста TGV воза, која путује испод Ламанша и спаја Француску и Уједињено Краљевство.

Његова посебност је, јер има два система напајања (ваздушни вод и трећа шиња), због различитих система електричног напајања у те двије земље.

Такође, грађен је симетрично. У случају пожара или друге нужде, могуће га је раставити у двије потпуно идентичне половине која је свака способна самостално возити.

Земље које планирају већу изградњу мреже железнице великих брзина или проширењеУреди

  • Јапан
  • Кина
  • остале Азијске земље са потенцијално великим релацијама и великим бројем путника

Унификовани сигнални системУреди

У почетку су све земље, које су оригинално изучавале ефекте великих брзина на железници (Јапан, Француска и Немачка, касније им се придружују Шпанија, Британија и Италија) створиле своје националне сигналне системе. Ови системи су некомпатибилни. Стога је одлучено, како ће се с временом уводити унификовани Европски систем сигнализације. Након низа преговора, створен је стандард ETCS (European Train Control System).

Такође, како би се побољшала сигурност на железници, договорен је и стандард Global System for Mobile Communications - Railway (GSM-R), који је базиран на систему ГСМ.

РеференцеУреди

  1. ^ „General Definitions of Highspeed”. International Union of Railways (UIC). Приступљено 20. 11. 2015. 
  2. ^ „Full speed ahead for China's high-speed rail network in 2019”. South China Morning Post. 24. 1. 2019. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди