Вулгарност је чинити покрете, гестове, изговарати речи, које се не уклапају у опште прихваћене норме понашања у датом друштву.[1]

На пример подригивати за време јела у Јапану се сматра комплиментом за домаћицу. Ући у лифт у Кини и не скинути наочаре сматра се веома неваспитаним. Држати ноге на столу је у Америци знак интимности и пријатељства са особом која улази у канцеларију. Ићи без чадора у Ирану за жену је незамисливо.

Вулгарност је и жеља да неког увредимо, повредимо. Тада се користе речи које имају, код нас, сексуалну конотацију или се помињу животиње о којима имамо најгоре мишљење.

Вулгарност је, такође, срдита немоћ.

Вулгарност је и недостатак културе, општег образовања.[2] Вулгарност је често и скроман речник па се користе поштапалице. Дневни пример поштапалице је реч „значи“, „брате“ „овај“ или чак нека псовка.[3]

Вулгарности су у порасту у друштвима после ратова и великих криза. Тада долази до поремећаја вредности и у први план избијају они који имају материјалне вредности а не духовне.

Као и у нашем друштву у први план избијају особе које свој имиџ, богатство и „уметност“ граде на кичу. Они су диктатори понашања које велика већина прихвата или томе тежи. У томе их здушно подржава пре свега „Жута штампа“.

Референце

уреди
  1. ^ David Bernstein & Browning Michie 2009.
  2. ^ Bayley, John (1964). „Vulgarity”. The British Journal of Aesthetics. 4 (4): 298—304. doi:10.1093/bjaesthetics/4.4.298. 
  3. ^ David Bernstein & Browning Michie 2009, стр. 1–10.

Литература

уреди