Генетско памћење (психологија)
У психологији, генетско памћење је теоретизовани феномен у којем се одређене врсте сећања могу наследити, бити присутне при рођењу у одсуству било каквог повезаног чулног искуства, и да се таква сећања могу инкорпорирати у геном током дугих временских периода.[1]
Док су теорије о наслеђивању специфичних сећања у потпуности оповргнуте, неки истраживачи су теоретизирали да општије асоцијације које су формирале претходне генерације могу прећи с генерације на генерацију кроз геном. На пример, стручњаци данас још увек нису подељени око тога како тумачити студију која је сугерисала да би мишеви могли да наследе везу између одређених мириса и реакције на страх коју су формирале претходне генерације мишева. Савремене теорије заснивају се на идеји да заједничка искуства врсте могу постати инкорпорирана у генетски код те врсте, не ламарковским процесом који кодира специфична сећања, већ много нејаснијом тенденцијом да се кодира спремност да се одговори на одређене начине на одређени стимуланси.
Језик
уредиЈезик се, у модерном погледу, сматра само делимичним производом генетског памћења. Чињеница да људи могу да имају језик је својство нервног система које је присутно при рођењу, а самим тим и филогенетског карактера. Међутим, перцепција одређеног скупа фонема специфичних за матерњи језик развија се само током онтогенезе. Не постоји генетска предиспозиција за фонемски састав било ког језика. Деца у одређеној земљи нису генетски предиспонирана да говоре језике те земље, што даје додатну тежину тврдњи да генетско памћење није ламарковско.[2] Међутим, постоје научни докази о гену за савршену висину гласа који је чешћи у азијским земљама где је висина тона кључна за значење изговорене речи.[3]
Истраживања
уредиНеуронаучна истраживања на мишевима сугеришу да нека искуства могу утицати на следеће генерације. У студији из 2013. године,[4][5] мишеви обучени да се плаше специфичног мириса пренели су своју истренирану аверзију на своје потомке, који су тада били изузетно осетљиви и плашећи се истог мириса, иако га никада нису наишли, нити су били обучени да се тога боји.
Утврђене су и промене у структури мозга. Истраживачи су закључили да „искуства родитеља, чак и пре зачећа, значајно утичу на структуру и функцију нервног система наредних генерација“.[6]
Историјски погледи
уредиЗа разлику од модерног становишта, у 19. веку, биолози су сматрали да је генетско памћење спој памћења и наслеђа, и сматрали су да је то Ламарков механизам. Рибот је 1881. године, на пример, сматрао да су психолошко и генетско памћење засноване на заједничком механизму и да се прво разликује од другог само по томе што је у интеракцији са свешћу. [7] Херинг и Семон су развили опште теорије памћења, а потоњи је измислио идеју о енграму и пратећим процесима енграфије и екфорије. Семон је поделио памћење на генетско памћење и централно нервно памћење.[8]
Овај поглед из 19. века није сасвим мртав, иако је у оштрој супротности са идејама неодарвинизма. У савременој психологији, генетска меморија се генерално сматра лажном идејом. Међутим, биолози као што су Стјуарт А. Њумен и Герд Б. Милер дали су доприносе овој идеји у 21. веку.[9]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Rodolfo R. Llinas (2001). I of the vortex: from neurons to self. MIT Press. стр. 190—191. ISBN 0-262-62163-0.
- ^ Rodolfo R. Llinas (2001). I of the vortex: from neurons to self. MIT Press. стр. 190—191. ISBN 0-262-62163-0.
- ^ Deutsch, Diana; Henthorn, Trevor (2004). „Absolute Pitch, Speech, and Tone Language: Some Experiments and a Proposed Framework”. Music Perception. 21 (3): 339—356. doi:10.1525/mp.2004.21.3.339 — преко ResearchGate.
- ^ Dias, Brian G; Ressler, Kerry J (2013). „Parental olfactory experience influences behavior and neural structure in subsequent generations”. Nature Neuroscience. 17 (1): 89—96. PMC 3923835
. PMID 24292232. doi:10.1038/nn.3594.
- ^ Callaway, Ewen (2013). „Fearful memories haunt mouse descendants”. Nature. doi:10.1038/nature.2013.14272.
- ^ Gallagher, James. „'Memories' pass between generations”. BBC. Приступљено 1. 12. 2013.
- ^ Louis D. Matzel (2002). „Learning Mutants”. Ур.: Harold E. Pashler. Steven's Handbook of Experimental Psychology
. John Wiley and Sons. стр. 201. ISBN 0-471-65016-1.
- ^ Timothy L. Strickler (1978). Functional Osteology and Myology of the Shoulder in the Chiroptera. Karger Publishers. стр. 325. ISBN 3-8055-2645-8.
- ^ Brian Keith Hall; Roy Douglas Pearson; Gerd B. Müller (2003). Environment, Development, and Evolution: Toward a Synthesis. MIT Press. стр. 17. ISBN 0-262-08319-1.
Додатна литература
уреди- Alan Bullock; Oliver Stallybrass (1977). „Genetic memory”. The Harper Dictionary of Modern Thought. Harper & Row. стр. 258.
- Raymond Joseph Corsini (1999). „Genetic memory”. The Dictionary of Psychology. Psychology Press. стр. 410. ISBN 158391028X. Note that the definition talks of "information based upon" learning and experience, rather than about learning and experience themselves.