Кнез Милош Обреновић наменио је 1860. храм Св. Тројице „памћењу и спасу душе свог брата Милана“, а зидање цркве завршио је 1862. његов син Михаило Обреновић. Једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, са полукружном олтарском апсидом, благо израженим правоугаоним певничким просторима и барокним звоником над припратом, подигнута у духу романтизма, представља градитељско остварење Настаса Ђорђевића. Средњовековна градитељска традиција, у духу рашке школе, испољена је у декоративној обради тесаног камена на фасадним платнима. Вертикалну поделу истичу пиластри, а хоризонталну зупчасти фриз у пољима између њих, затим степенасти поткровни венци и фриз аркада са конзолама на звонику. Прозорски отвори имају камене профилисане первазе. Иконостас које је 1862. осликао Никола Марковић у духу романтизма, демонтиран је шездесетих година XX века, и замењен новим, без већих уметничких вредности. Мањи број очуваних икона са старог иконостаса површински је очишћен 2000, а током 2003–2005. обновљене су фасаде цркве.

Ово је фотографија непокретног културног добра у Србији, број СК380