Отворите главни мени

Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика

Распрострањеност хрватског кајкавског и чакавског наречја у 16. и 17. стољећу на територијама данашње Хрватске с Босном и Херцеговином
Данашњи хрватски лингвисти негирају идентитет хрватског језика. [1]

Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика je проглас којег су 1967. године објавили хрватски језикословци, незадовољни објављеним рјечницима и правописима у којима се језик, у складу са Новосадским договором, називао хрватскосрпским.

Споразум у Новом Саду није био по вољи хрватских лингвиста, па су га потписали они који не желећи јавно да се супротставе. Стога су издали Декларацију и изнели своје негативне погледе на Новосадски споразум. Документ је потписало 18 хрватских научних и културних институција, укључујући Матицу Хрватску, Друштво хрватских књижевника, Хрватско филолошко друштво и Институт за хрватски језик и језикословље. [2]

Декларација је позив на спас хрватског идентитета и језика у контексту доминантног титоизма, али заправо означава почетак краја Југославије.

Хрватски језик за разлику од тзв. босански и црногорски језици имају историју, писане споменике и књижевну школу. Потоњи се своде на хрватску глагољицу и глагољашу. Покушаји сузбијања хрватског датирају из тзв. католичка пропаганда у српским земљама и стварање илирског језика почетком 17. века. А пратили су их илиризам у 19. веку.

У 2019. години најављен је Дан хрватске глагољице и глагољаше.

Види јошУреди

РеференцеУреди