За другу употребу, погледајте страницу Задужбина (роман).

Задужбина у правном смислу, тј. према Закону о задужбинама, фондацијама и фондовима [1] јесте правно лице без чланова којем је оснивач наменио одређену имовину (основна имовина) ради доброчиног остваривања општекорисног циља или приватног интереса, односно циља који није забрањен Уставом или законом.

У свакодневном говору под задужбином се обично сматра здање или установа изграђена добровољним прилогом једне или више утицајних особа. Свака задужбина има своју посебну намену и циљеве што је одређено вољом задужбинара. Задужбине се оснивају најчешће за заштиту угрожених особа, као и за развој културе и просвете.

И поред тога, назив се очувао и у случају неких задужбина, које нису синоним за неко здање (нпр. Задужбина Андрејевић - издавање стручних књига).

ЕтимологијаУреди

Некада се говорило и писало задушбина, а то је зграда за нечији спомен, за-душу. Сербски љетопис из 1823. [2] доноси ту реч:

...гради задушбине...

Задужбинарство у СрбијиУреди

Задужбинарство у Срба има историју која сеже још из средњег века и нарочито је популаризовано крајем 19. и почетком 20. века, да би током комунистичког периода било скоро заборављено. Након демократизације друштва, питање задужбинарства поново добија на значају.[3][4]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 12. 07. 2007. Приступљено 26. 06. 2012. 
  2. ^ ЦРНОГОРСКЕ И ПРИМОРСКЕ ТЕМЕ У ПРВИХ СТО БРОЈЕВА ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ, СЕРБСКИ ЉЕТОПИС ЗА ГОД 1838., год. 12, књига 43. ЧАСТИЦА ЧЕТВРТА, стр 63. Нови Сад: Матица српска, Бачко владичанство и Митрополија црногорско-приморска. 2003. 
  3. ^ Никола Спасић био јачи чак и од Нобела („Вечерње новости“, 17. септембар 2013)
  4. ^ Задужбинари давали према дубини џепа („Вечерње новости“, 19. септембар 2013)

Литература и извориУреди

Спољашње везеУреди