Захвалност је људска особина која човеку помаже да направи неколико разлика, нпр. попут оних између здравља и патологије. Захвалност је уједно и показатељ једне од људских особина по којој можемо правити разлику између задовољних и незадовољних људи.[1][2] Највећи број људи не зна да захвалност има везе са задовољством, као што ни све особе нису вољне да у себи пробуде захвалност, јер сматрају да је захвалност некакво „непримерено“ стање које може да угрози њихову јачину и чврст став... и сматрају да би се понизили када би показали захвалност другима, па и када осете нешто попут захвалности, они то не желе да покажу, или да нема разлога да било коме буду захвални, јер све што имају им, у ствари, и припада.[3]

Споменик захвалности Француској у Београду

Између захвалности и обавезе?Уреди

Захвалност не треба мешати са „задуживањем“ за учињено добро дело, што многи чине па онда у себи уместо захвалности развијају јак осећај кривицу коју задуживање у виду дуга код њих покреће. Такве особе често претерују захваљивањем, али умеју и да зазиру од оних опсоба које би им учинили неку услугу, како себе не би увукли у осећај кривице.

Такође неке особе су склоне наглим промена мишљења и осећаја, којке се смењују, па у једном тренутку могу бити веома захвални, а онда у другом, изненада сматрају да они, у ствари, немају на чему да буду захвални јер а) или им то што су добили већ и припада б) или су особу од које су нешто добили већ задужили, па што би онда били захвални? Некима се смењују овакве мисли у вези са захвалношћу често, а некима ређе. Не би било необично да било која од оваквих мисли сваком прође кроз главу, али јесте проблематично уколико неки од поменутих ставова постане наша дифолт опција.[3]

Постоји и категорија особа која живи у уверењу да се све у животу плаћа. Такве особе сматрају да све што су добили већ платили или ће тек платити, па немају разлог да буду захвални.

БенефитиУреди

Захвални људи се осећају будније, живље, заинтересованије, осећају више ентузијазма и повезаности са другима. Захвалност такође ублажава стрес, смањује осећај завист, љутњу, незадовољство, кајање и друга непријатна осећања која изазивају стресни догађаји.

Прем прелиминарним теоријама које проучавају хормоне у крви и неуротрансмитере у мозгу утврдиле су повезаност сa овим осећањем. Такође се и лева префронтална кора великог мозга, повезује са позитивним осећањима као што су љубав и саосећање, и вероватно је кључна тачка, за осећање захвалности и бројне бенифите проистекле из ње.

ИзвориУреди

  1. ^ Wood, A. M., Maltby, J., Stewart, N., Linley, P. A., & Joseph, S. (2008). A social-cognitive model of trait and state levels of gratitude Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јул 2011).Emotion, 8, 281-290.
  2. ^ McCullough, M. E., Tsang, J. & Emmons, R. A. (2004). Gratitude in intermediate affective terrain: Links of grateful moods to individual differences and daily emotional experience. Journal of Personality and Social Psychology, 86,295-309. (electronic copy)
  3. ^ а б Renata Senić, Zahvalnost, Psihoterapijske teme - psihološko savetovalište

ЛитератураУреди

  • Emmons, R. A., & Crumpler, C. A. (2000). Gratitude as a human strength: Appraising the evidence. Journal of Social and Clinical Psychology, 19, 56-69
  • Smith, A. (1790/1976). The Theory of Moral Sentiments (6th ed.). Indianapolis, IN: Liberty Classics. (Original work published 1790).
  • Linley, P. A., Joseph, S., Harrington, S., & Wood, A. M. (2006). Positive psychology: Past, present, and (possible) future.The Journal of Positive Psychology, 1, 3-16.</ref>
  • Wood, A. M., Joseph, S., & Linley, P. A. (2007). Gratitude: The parent of all virtues. The Psychologist, 20, 18-21<

Спољашње везеУреди