Идиот (грч. ιδιώτης, глупан; идиотија, најјачи степен малоумности; идиотизам, исто што и идиотија, али такође и, од грч. ίδιος, „својствен“ изведена и претежно у множини (идиотизми), употр. нпр. код Ј. Γ. Хердера, ознака непреводивих, посебно дијалекатских израза, својствених неком језику (тј. идиом, или фразеологизам).[1]

Позната је анегдота кад је један професор одржао предавање под насловом „Идиотизам грчког језика“, па је у току предавања објаснио да оно „идиотизам“ на грчком значи посебност, а не оно што су слушаоци првенствено помислили.[2]

У психологији и дефектологији, лице са најтежим степеном менталне заосталости, са максималним количником интелигенције (IQ) од 20, (одговара умном узрасту нормалног детета календарског узраста од 3 год.), које је обично и тешко покретно или чак непокретно. Идиот се не може професионално оспособити ни за најједноставнији посао. Говор му је потпуно неразвијен, лексички сиромашан и рудиментиран. Идиотија се разликује од деменције. [3]

Ескирол (Esquriol) сликовито истиче ту разлику: „Ако особа у стању деменције личи на богаташа који је осиромашио, онда је идиот увек био убеди." Данас се уместо израза идиот, јер је оптерећен негативном конотацијом, користи неутралнији, више дескриптиван израз: дубоко ментално заостала особа. [4]

У обичном жаргону, глупан, будала, блесавко.

Референце уреди

  1. ^ „Шта значи идиот”. Шта значи. Приступљено 20. 1. 2020. 
  2. ^ „L'idiotisme - EspaceFrancais”. Espace français (на језику: француски). Приступљено 17. 2. 2020. 
  3. ^ „Idiot”. Vukajlija. Приступљено 20. 1. 2020. 
  4. ^ Universalis‎, Encyclopædia. „IDIOTIE”. Encyclopædia Universalis (на језику: француски). Приступљено 17. 2. 2020.