Истроромани
Истроромани, познати и као Истарски Романи, Истрорумуни, Истарски Власи, Ћирибирци или Ћићи, представљају посебну романску заједницу, која живи на подручју Истре у данашњој Хрватској. Има их око 1.200, највише у североисточним деловима Истре, подно планине Ћићарије, а преостали део живи у истарским приобалним градовима. Говоре истророманским језиком. Данас су им многа села напуштена и многи су асимиловани и изјашњавају се као Хрвати. Ћићи нису званично признати као посебна национална мањина према хрватском уставу.
ИсторијаУреди
Досељавање Ћића у Истру почиње крајем 14. века. Жејане (ир. Jeiǎn), једно од њихових главних насеља, помињу се 1395. године. Такође, српски извори из 1329. помињу Влахе у Истри. Међутим, већи део Ћића досељен је крајем 15. и почетком 16. века, позивом кнезова Франкопана. Порекло ових Ћића је северна Далмација, где су били познати као Морлаци (Црни Власи). Трагови њиховог говора још увек постоје између осталог на Крку.
Има више теорија око тога одакле и да ли је овај народ најпре досељен у Далмацију. Морлаци су највероватније припадници илирског племена Далмата који су романизовани током римске владавине. Међутим, неки лингвисти сматрају да су Ћићи досељени из Трансилваније, пошто је Црна смрт у 14. веку опустошила Истру. Други сматрају да су дошли из Србије. Историчар Павле Ивић пише да је велик број људи романског порекла можда населио Балкан дошавши са запада.
После Другог светског рата велик број Ћића протеран је са својих огњишта и насељен у Италију. Ћићи који су остали су били под притиском асимилицаје. Према неким изворима данас има око 5.000 Ћића у Истри, иако их према попису становништва из 1991. године има само 811. Осим тога, 22 особе су се изјасниле као Морлаци.
Последњих 50 година у Истри се одвијају миграције из унутрашњих делова полуострва у приобалне градове. Тако се већи број Ћића може наћи у Ријеци, Пули, Пазину и Опатији. Неки су отишли и у Америку.
ЈезикУреди
Ћићи говоре истро-романским језиком. Тачан број говорника није познат, у УНЕСКО-вој Црвеној књизи (Red Book of Endangered Languages [1]) помиње се број од између 500 до 1.000 особа. Данашњи истро-романски се може описати као мешавина румунског, латинског и хрватског или српског језика.
Лингвисти не верују да ће језик још дуго опстати. Најбоље је сачуван у селу Жејане, које има око 140 становника. Јужно од Жејана постоје доста села са романским називима, али само је у неколико села истро-романски још увек жив. Највеће од њих је Шушњевица (ир. Şuşńieviţe/Susńieviţa). Остала су Нова Вас (ир. Noselo), Јесеновик (ир. Sucodru), Кострчани (ир. Costârceån), Летај (ир. Letai) и Брдо (ир. Bârdo).
Према неким изворима постоји око 200-300 особа који говоре истро-романским језиком у Њујорку. Мали број говорника постоји и у Флориди, Кливленду, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.
РелигијаУреди
За разлику од осталих влашких народа на Балкану, који су православни, Ћићу су католичке вероисповести [2].
ОбичајиУреди
Ћићи су познати по узгоју оваца, старим послом који су наставили и досељењем на подручје Ћићарије. Са својим стадима продирали су све до супротне обале Истре, према Поречу, где би се задржавали преко зиме и у пролеће се враћали. Сточарство је данас запуштено.
У Жејанама старе обичаје овог народа негује фолклорно друштво „Жејански звончари“. У првом месецу у време покладних обичаја звончари облаче на себе беле панталоне, морнарске мајице, шубу од овчије коже, клопоте (три звона), кумарак украшен разнобојним тракама које висе до тла. Уз препознатљиво поскакивање њихова звона звоне и терају зиму.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ „Endangered languages in Europe: report”. Helsinki.fi. Приступљено 7. 3. 2013.
- ^ Bogdan Banu. „The IstroRomanians: Culture - Ţåțe Nostru”. Istro-romanian.net. Приступљено 7. 3. 2013.
Спољашње везеУреди
| Истроромани на Викимедијиној остави. |
- Ћићи у Хрватској енглески
- Ћић хрватски
- Ћићка хрватски