Мушкарац из Украјине са лепо украшеним кожухом

Кожух или ћурак у словенском језику означава зимски одевни предмет израђен од јагњеће или овчије коже с руном, која покрива унутрашњу страну кожуха. Убраја се у најстарије хаљетке, а његова првобитно једноставна израда и приступачан материјал условили су и широку примену код многих народа, укључујуће и Србе.[1]

Кожуси су производ градских и сеоских занатлија ћурчија, односно кожухара, који су своју робу израђивали по поруџбини или као лагерску робу, без мере, за продајну сезону на пијацама и вашарима.[2]

ЕтимологијаУреди

 
Студенички типик у коме се у 13. веку наводи да су калуђери носили кожух
 
У Минхенском псалтиру из 14. века у сцени орање, орач је огрнут огромним кожухом.

Појма кожух потиче од речи кожа, што је прасловенска изведеница од речи кожа и чиста је словенска творевина. Старословенска реч кожух егзистира у савременом језику многих словенских народа: у руском, чешком, словачком, пољском и бугарском, српском...

ИсторијаУреди

Кожух се кроз историју сматра традиционалним делом словенске одећа од овчје и телеће коже. Тако се кожух помиње у бројним записима и на сликама на простору Русије, Пољске Украјине, Балканског полуострва. У многим од ових земаља кожух је постао и део традиционалне народне ношње као што је то случај нпр. у Украјини.

Србија

Прва употреба кожуха забележена је у средњовековној Србији, у Студеничком типику у коме се наводи да су их носили калуђери. На Минхенском псалтиру, у сцени орање, орач је огрнут огромним кожухом. У Хрисовуљи манастира Светог Стефана у Бањској, задужбини краља Милутина, кожух се помиње у првим деценијама 14. века.[2]

У писму Цара Душан које је он упутио ћелији светог Саве у Кареји помиње се гуњ и кожух.

Почетком 15. века деспот Стефан Лазаревић донео је Закон о рудницима, у чијем се 15. члану говори помиње реч кожухарех. И у Банату се У 13. веку и у Банату се међу бројним занатлијама помињу и крзнари, а у 17. веку, осим у Банату, ћурчије се помињу у доњој Бачкој и Срему.

У збиркама Етнографског музеја у Београду најстарији датирани кожуси потичу с краја 19. века, а они новије израде из 1980-тих. Сви кожуси су припадали сеоској популацији, подједнако су их одевали мушкарци, жене и деца.

Кроз историји територијално распрострањење кожуха се на простору данашње Србије може прати у читавој Војводини, Посавини, Мачви, београдској околини, Шумадији, Ваљевској Колубари, Тамнави, Ваљевском Подгору, Рађевини, Јадру, источној Србији (од Дунава па дуж Велике Мораве и Тимока све до Пирота и Врања) и, мада ређе, у околини Бајине Баште, Ужица, Косјерића и Трстеника.[2]

ИзгледУреди

Мајстори кожухари често су богато украшавали или „цифрали”, ову врсту одеће када су израђивали за девојачке и момачке кожухе. Кожуси су пре свега украшавани разнобојном кожом, мушемом, концем, свилом, вуном, финим крзном, имитацијом крзна, огледалцима, шљокицама, „златном“ и „сребрном“ нити, чојом, плишом, хартијом и кожним и металним дугмадима.

Од тако разноврсног материјала мајстори су слагали разнолике орнаменте, и то углавном вегетабилне, мање геометријске и зооморфне, а ретко хералдичке и словне. Цвет је широко заступљен мотив, било појединачно или као детаљ у цветној композицији, а често је компонован и са другим елементима, као што су срце, лозице, кружићи. Распоред композиције и њена позиција на кожуху условили су најразличитије називе за вегетабилне орнаменте на кожусима: црна грана, девојачка и момачка грана, венац, рајска башта, велико срце, фиока, каланчеви и друго.[2]

 
Украјински кожух, као део народне ношње из 1913.

Кожух је било традиционални део одеће Украјинаца, рађене од овчије коже. Јакне су биле различите дужине, са или без рукава, углавном беле. Носили су се зими и лети као део традиционалне украјинске одеће. Поједини кожуси су билие везени нитима од свиле или вуне. У региону Кијева кожух су најчешће носили обични људи.

Мађарски Украјинци носили су кратке кожухе, али без рукава. На древним сликама козаци су такође приказани у сличним крзненим капутима - кожи.

Мађарски Русини носили су кожухе са ниским овратником и крзном око вцрата и на манжетнама, који су били у облику огртача.

У региону Полтаве, кожуси су били дуги до колена. Вечи део кожуха, био је извезен. Посебна пажња током везења посвећена је овратнику и доњем делу кожуха. Овчја кожа је често била везена и преко леђа, на сваком од три краја, најчешће зеленом и црвеном бојом. Мајстор је прво на кожу нанео шару графитом, а потом је везо шару. Украси на кожуху су често били флористички — приказ грана и цвећа. Валовите гране су углавном везене црним нитима, листови су зелени, а цветови црвени, љубичасти и жути. У региону Полтаве, најраспрострањеније везење кожуха било је у околини Зинкова.

У Подиљи су у давним временима мушкарци дуго носили кожухе, а жене су правиле беке (женску елегантну одећу, кратку, до колена, прекривена граном или плавом крпом). Зими су мушкарци носили беле јакне с припијеним леђима, извезене обојеном свилом (зеленом и црвеном).

Женске јакне у Украјини нису биле другачије од мушких.

Најстарији типови кожуха с подручја данашње Србије били су беле боје, једноставног кроја и без орнамената, јер су првобитно служили само за заштиту од хладноће.

Бојени кожуси почињу да се израђију и носе тек од друге половине, а највише крајем 19. века. У том периоду кожу читаве површине кожуха се богато украшавају, највише у Војводини, из које је, нешто касније, иста мода пренесена и у пределе Србије јужно од Саве и Дунава.[2]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Јерина Шобић: Кожухарство у Неготинској Крајини, Пож аревцу и околини. Гласник Етнографског музеја у Београду, XVI књига - Том XVI Београд 1953. стр.110-141
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Вилма Нишкановић, Стари занати у Србији, Етнографски музеј, Београд

Спољашње везеУреди