Корисник:Линда Молнар/песак
Пракса позајмљивања уреди
БЦЦИ је тврдио да је њен раст подстакнут све већим бројем депозита држава богатих нафтом које су поседовале деонице у банци, као и суверених земаља у развоју. Међутим, ова тврдња није успела да умири регулаторне органе. На пример, Банка Енглеске је наредила БЦЦИ-ju да ограничи своју мрежу филијала у Уједињеном Краљевству на 45 filijala.[1]
Постојала је посебна забринутост због кредитног порфолиjа БЦЦИ-ја, због његових корена у областима у којима је модерно банкарство још увек био туђ концепт. Постојала је посебна забринутост због кредитног портфеља БЦЦИ-ја, због његових корена у областима у којима је модерно банкарство још увек био стран концепт. На пример, велики број његових клијената били су побожни муслимани који су против наплате камата на кредите - главног стуба модерног банкарства - јер сматрају да је то риба, или лихварство. У многим земљама трећег света, финансијски положај особе није био толико важан колико његов однос са банкаром. Један посебно значајан пример је породица Гокал, истакнута породица бродарских магната. Три брата Гокал, Абас, Мустафа и Муртаза, били су власници Гулф групе. Имали су везу са Абедијем још из његових дана у Јунајтед банци. Абеди је лично руководио њиховим кредитима, са мало пажње на детаље попут кредитних докумената или кредитне способности. У једном тренутку, БЦЦИ-јеви кредити Гокал компаније били су еквивалентни 1,2 милијарде долара, три пута више од капитала банке.[2] Случај Назмуа Виранија, тајкуна са седиштем у Великој Британији који је необезбеђено позајмио 500 милиона фунти, о чему се много извештавало.[3] Дугогодишња банкарска пракса налаже да банка не позајмљује више од 10% свог капитала једном клијенту.[1]
Прање новца уреди
Поред кршења закона о позајмљивању, БЦЦИ је такође оптужен за отварање рачуна или прање новца за личности као што су Садам Хусеин, Мануел Норијега, Хусеин Мухамед Ершад и Семјуел Доу,[1] и за криминалне организације као што су картел Меделин и Абу Нидал.[4] Полиција и обавештајни стручњаци дали су надимак БЦЦИ-ју "Банка интернационалних лопова и криминалаца" због склоности да услужују клијенте који се баве оружјем, дрогом и прљавим новцем.[5] И Сиед А. Хусеин (рођен 1960. или 1961.) и Амјад Аван, (рођен 1946. или 1947.), пакистански банкар који је руководио панамском филијалом БЦЦИ-ја почетком 1980-их, помогли су Норијеги са Норијегиним рачунима у БЦЦИ-ју.[6][7]
Вилијам фон Раб, бивши комесар царине САД-а, такође је рекао Кери Комитету да је Централна обавештајна агенција САД-а имала "неколико" рачуна у БЦЦИ-ју. Према чланку из 1991. године у часопису Тајм, Национални савет за безбедност такође је имао рачуне у БЦЦИ-ју, који су коришћени за различите тајне операције, укључујући трансфер новца и оружја током афере Иран-Контра.[8]
Почетак истраге уреди
Пропаст БЦЦИ-ја је почео 1986. године, када је тајна операција америчке царине коју је водио специјални агент Роберт Мазур, инфилтрирала приватну клијентску дивизију банке у Тампију, Флорида, и открила њихову активну улогу у прикупљању депозита од трговаца дрогом и прања новца.[9] Ова двогодишња тајна операција завршена је 1988. лажним венчањем којем су присуствовали службеници БЦЦИ-ја и дилери дроге из целог света, који су успоставили лично пријатељство и радни однос са тајним агентом Мазуром. У исто време када је радио на тајном задатку са руководиоцима БЦЦИ-ја, Мазур је користио своју тајну операцију да успостави везу са хијерархијом картела Меделин као једним од њихових извора за прање прихода од дроге. Мазурове и друге улоге у операцији убода истакнуте су у филму Инфилтратор (2016).
1988. године, банка је оптужена да је центар великог шеме прања новца. Након шестомесечног суђења, БЦЦИ, под огромним притиском америчких власти, признао је кривицу 1990. године, али само на основу respondeat superior. Док федерални регулатори нису предузели никакве мере, регулатори Флориде су приморали БЦЦИ да се повуче из државе.[1]
1990. године, амерички сенатор Орин Хеч изнео је страствену одбрану банке у говору у сенату. Он и његов помоћник Мајкл Пилсбери били су укључени у напоре да се супротставе негативном публицитету који је окруживао банку, а Хеч је тражио од банке да одобри зајам од 10 милиона долара блиском пријатељу Монзеру Хуранију.[10]
- ^ а б в г Truell, Peter, Gurwin, Larry (1992). False Profits. The Inside Story of BCCI, The World's Most Corrupt Financial Empire. Boston & New York: Houghton, Mifflin Company. ISBN 978-0-395-62339-8. Проверите вредност параметра
|isbn=: invalid character (помоћ). - ^ „$1.2bn BCCI fraudster faces 17 years”. The Independent. UK.
- ^ Merchant, Khozem (31. 5. 1994). „Asian millionaire Nazmu Virani convicted over BCCI”. India Today.
- ^ „Follow the Money”. Washington Monthly. 4. 9. 2004.
- ^ „World-class fraud BCCI pulled it off special report end twisted trail piggy bank”. The New York Times. 12. 8. 1991.
- ^ Rohter, Larry (10. 12. 1991). „Banker Tells How Noriega Used B.C.C.I. Account”. The New York Times. Приступљено 7. 4. 2021.
- ^ „Three Convicted BCCI Bankers Win Sentence Reductions”. Associated Press. 4. 2. 1992. Приступљено 7. 4. 2021.
- ^ Lacayo, Richard (22. 7. 1991). „Iran-Contra: The Cover-Up Begins to Crack”. Time.
- ^ Hasan, Saad (12. 4. 2015). „Robert Mazur: The man behind the downfall of a Pakistani's greatest commercial achievement”. The Express Tribune. Pakistan. Архивирано из оригинала 14. 4. 2015. г.
- ^ Baquet, Dean; Gerth (26. 8. 1992). „Lawmaker's Defense of B.C.C.I. Went Beyond Speech in Senate”. The New York Times.