Корисник:Прженица1976/песак

ЦРНАЧКА КЊИЖЕВНОСТ У АФРИЦИ

Преколонијална књижевност

Овај чланак је део пројекта Вики-школарац у ОШ "Јован Стерија Поповић" у Београду. Датум уноса: мај - јун 2019. Википедијанци: Ова група ученика ће писати чланке на подстраницама, где ће остати до краја периода уноса и оцењивања. Позовамо вас да помогнете ученицима и дате им смернице током израде.

Књижевност црне Африке била је углавном усмена. Међутим, почев од средњег века код исламизованог становништва западног и централног Судана и источне обале уведено је арапско писмо, и црначки писци служили су се њиме да би састављали књижевне текстове било на арапском било на свом сопственом језику. Најпознатија дела на арапском су историјске хронике Сонгаја ( данашњи Мали Нигер ), који су састављали разни писци, између осталих: кадије из Томбуктуа Махмуд Кати (16. век), писац хронике о истраживачу, и Абд Ал-Рахман ас-Сади (17. век), писац хронике Судана, затим зеолошке расправе великог пеулског освајача Утмана дан Фодија (северна Нигерија почетак 19. века). Овај последњи писао је на сопственом језику, чија писана књижевност садржи, између осталог многе епске песме (касиде), као и лирске и сатиричне. Треба још указати на историјксе хронике на језицима хауса, канури и малинке, такође из те области. Традиционална свахили књижевност на источној обали нарочито се истиче богатом и разноврсном поезијом чије златно доба пада у време највећег процвата занзибарског султана, средином 19.века. Треба на крају поменути случај бамумског султана Нжоје из Камеруна који је почетком 20. века написао историју свог царства користећи се писмом што га је измислио.

Изван исламизованих зона, једино су Ве у Сијера Леоне имали оригинално писмо које су подржавала суседна племена. Нека друга племена западне Африке имала су пиктографска протописма, међу којима је најусавршенији био систем сидиби Ибоа у источној Нигерији. Изгледа да ниједно од ових писама није служило за састављање књижевних дела.

Традиционална усмена књижевност је била необично богата и разнолика. Тешко је у њој разликовати прозу од стихова. Kњижевни облици су, у ствари, уско везани за лингвистичке структуре, нарочито за тоналитет, а ове структуре су још слабо познате. Изгледа да би се, уопште узев, могла уочити извесна разлика између певане поезије (која би била најближа европском стиху), песама монотоно рецитованих (понекад уз музичку пратњу и налик на ритмовану прозу) и, напослетку, дела која се само приповедају, и која би одговарала прози мада су се нека од њих вероватно подвргавала захтевима ритма и алитерације, што је, између осталог, требало да олакша памћење .

Услед свог усменог карактера ова дела су се морала учити напамет. Уз то, она су најчешће тражила учешће публике, према томе, њено извесно образовање. У неким етничким групама, управо у онима где је књижевно благо било најбогатије, састављање и рецитовање извесних типова књижевних дела били су у искључивој надлежности специјалиста, као што су гриоти у западном Судану, бвиру у Руанди, бебомо мвет фанг и булу у јужном Камеруну и Габону, итд., који су играли важну улогу у друштвено политичкој и религиозној организацији. Уопште узевши традиционална књижевност није имала за циљ да само забави слушаоце или да им створи чисто естетско уживање. Она је у исти мах имала дидактичку улогу, која је била од животне важности за ова друштва чију је културу настављала и бранила.

Међу главним родовима треба поменути: херојску епопеју, која је износила историјске и генеалошке традиције етничке групе; космичке митове, који су објашњавали настанак и постојање света и улогу човека у њему; разне пригодне песме (тужбалице, свадбене, ратничке, посленичке итд.).

Посебно место треба дати причама, пословицама и загонеткама, књижевним врстама које су биле нарочито развијене и врло хомогене у читавој црној Африци.

Приче: најраширеније су разне басне са поуком, у којима се појављују било животиње, било људска бића или надприродне личности као оличење врлина или мана. Приче са животињама као јунацима приказују у савани зеца, у шуми корњачу и ове две животиње играју исту улогу као лисац у средњовековном француском фаблиоу: захваљујући њима подвала и лукавство односе победу над бруталном снагом, а често и над установљеним друштвеним поретком. Други тип прича, врло раширен износи доживљаје сирочића или најмлађих у породици који долазе до успеха упркос тешкоћама или често надприродним препрекама. Најзад , трећа врста даје често смешне одговоре на разна питања која почињу са зашто („Зашто леопард има пруге?“, итд.).

Пословице, изванредно многобројне, у елиптичком и често енигматском облику сажимања сва правила друштвеног живота. Њихова важност је стога врло велика: код Јоруба, нпр., парница се води на тај начин што се странке препиру помоћу пословица .

Загонетке, или погађалице, нису толико стварни проблеми које треба решити колико нека врста тајнога кључа при церемонијалном општењу и њихов прави смисао је неухватљив за непосвећене; оне, најчешће, имају и очевидан и скривен смисао .

Колинизација

Колонизација је, готово свуда, рушећи традиционалне системе образовања, несагласне са школством европског типа, довела до значајног узмака традиционалне усмене књижевности, чији добар део је после тога био неповратно изгубљен. Kолонизација је, заузврат, подстакла стварање нове писане књижевности.

Писана књижевност се састоји на првом месту, од дела на неким афричким језицима која су записана латинским словима прилагођеним више или мање фонетској структури ових језика. Овај тип књижевности нарочито је развијен у источној и јужној Африци. Могу се навести романи на сотуу Томе Мофола, чији је „Чака“ (1925.) преведен на француски , песме на свахилију Тангањиканца Шабана Роберта, песме на језицима ксоза, зулу и цвана јужноафриканаца Жолоба, Микааја, Сола Платжа итд. Локални језици били су мање коришћени у западној Африци, а више само у британским колонијама у којима је основна настава извођена на тим језицима: тако постоје модерне песме на језицима тви и фанти у Гани, и, нарочито, на језицима јоруба, хауса и ибо у Нигерији. У француским колонијама, где је читава настава извођена на француском, овај род књижевности готово не постоји осим у Камеруну (под утицајем америчких протестантских мисија), где је Ж.Л. Нжамба  написао један роман на језику булу, изванредно популаран, под насловом „Нананга Кон“ („Албиниста утвара“, 1939.).

Много је важнија нова афричка књижевност писана на језику енглеских, француских и, у нешто мањој мери португалских колонизатора. Прва дела на енглеском датирају с краја 19.века (Сијера Леоне , јужна Африка), на француском с почетком 20. века (Сенегал и Дахомеј). Она често имају донекле етнолошки карактер, пошто писци, уопште узевши, теже да рехабилитују прошлост свог народа насупрот новој цивилизацији коју је наметнуо колонизатор (нпр. Пол Хазумер  из Дахомеја, са делом „Догисими“, 1938.), а ређе да проучавају проблеме у том сучељавању (Феликс Кучоро из Дахомеја, са делом „Љубавна драма у Анеку“, 1950.). Друга фаза започиње нешто пре 2.светског рата, песмама и есејима Леополда Седара Сенгора, који са Мартиниканцем Емеом Сезером ствара појам „негритуде“, захтев за културним вредностима својственим црном свету, којем треба дати одговрајуће место у културном наслеђу човечанства.

После рата

Овај покрет се најзад испољава у оштрој критици колонизације и француске политике културне асимилације, у критици коју су динамично заступали романсијери и песници из групе „Афричко присуство“ : Монго Бети, Ф. Ојоно, Усман Сманбен, Алијун Диоп, М. Си, О.Б.Кенем итд. Гвинејац Камар Леј („Црно дете“, 1953. , „Краљев поглед“,1954.) први се определио за мирнију тенденцију, засновану на широј филозофији, а у томе га је пратио Сенегалац Шеик Хамид Кан („Сумњив доживљај“,1961.) .

У британској западној Африци, појам „négritude“, или његова локална варијанта названа African personality ( Афричка личност ), имали су мање успеха, свакако зато што је асимилација овде била мање снажна . Нова књижевна школа, која започиње после школе на француском језику, позната је нарочито по романописцима и песницима из Нигерије, као што су Ш.Окибо, Шинија Ашеб, К.Екванси који се више баве психолошким и друштвеним проблемима еманциповане Африке него супротношћу између домаће културе и културе колонизатора. Напротив, дела црних Јужноафриканаца (често у изгнанству), као што су П.Абрахам, Е.Мфалел, А.Лагима, Кан Тамба, Т.Мачикиза, Б.Модизан, обележена су снажним протестом против неправичног поступања према њима и њиховој обојеној браћи у Јужној Африци; њихов тон често подсећа на тон америчких црних писаца, а исто тако и њихова реалистичка књижевна техника, која намерно брутална . Иако су и у основним питањима подједнако жестоки, писци прогнани из Анголе и Мозамбика радије прибегавају лиризму романтичарског смера .

Велики садашњи проблем афричких црначких писаца јесте како да пронађу начин изражавања који их неће одсећи од њихове родне средине, који ће им омогућити да одрже везу са сународницима и са актуелним проблемима завичајних земаља . Кад пишу на неком европском језику, њихова публика већином није афричка, јер, упркос напретку наставе, 9/10 афричког становништва не чита ни енглески ни француски. Међутим ако пишу на матерњем језику, осуђени су да имају публику ограничену на њихово сопствено племе ; од 6 или 7 стотина језика који се говоре у Африци, само два, свахили у источној Африци и хауса у северној Нигерији, разуме више од 10 милиона људи. Уз то у питању су језици географски уско локализовани, док енглески и француски имају панафрички карактер. Према томе, можемо се запитати неће ли се и даље наставити подвојеност између усмене књижевности, урођеничке, народске и локализоване, и писане књижевности, на француском и енглеском, резервисане за извесну елиту, али распрострањене по читавој Африци, па чак и ван Африке .

Pierre Alexandre

Превео: др. Марко Папић

Librairie, Larousse , Paris , 1967 .

Издавачко предузеће „Вук Караџић“ , Београд 1971.

Том 1 , страна 172