Корисник:2000 silni/песак

                                                  == ISTORIJA ==

Историја или повест је друштвена и хуманистичка наука која се бави проучавањем људске прошлости. Човек који истражује људску историју је историчар. Историја је добила име по грчкој речи хисторија што је значило знање стечено распитивањем и слушањем. Појам хисторија касније су проширили на познавање прошлих догађаја и, на крају, на излагање збивања из прошлости. У овом значењу реч хисторија први пут срећемо код Херодота из Халикарнаса, који се сматра „оцем историје“. Задатак историје као науке јесте да на основу поузданих доказа, до којих се долази проучавањем историјских извора, тачно опише и објасни развој људског друштва у прошлости. Историја треба да одговори на питања: шта, где, када, како и зашто.

                                                    Праисторија

Праисторија или преисторија није предмет проучавања историчара, већ се њоме бави археологија. Праисторија је период до појаве писма. Датум који означава крај праисторије, дан када су писани извори постали корисни академски извори, варира од региона до региона. У Египту је углавном прихваћено да се праисторија завршава око 3200. п. н. е. док је крај праисторије на Новој Гвинеји око 1900.

                                                    Istorija Huna

Хуни су били варварски народ турско-татарског порекла. Живели су у азијској унутрашњости животом степских коњаника, у чврстом војничком уређењу. Још од прастарих времена играли су значајну улогу у азијском свету. Покоривши многа друга оближња монголска племена, Хуни су основали у кинеском суседству огромну и силну државу. Одатле су вековима наваљивали на Кинезе, који су против њих подигли и чувени кинески зид (око 200. п. н. е.), али је Кина ипак успела да разори Хунско царство. Од тада су се масе Хуна или покориле Кини, или, у великим масама, одселиле из кинеског домета. Ускоро након тога се помињу и турско-татарски степски Хуни, на средњој Волги, али се не зна сигурно, јесу ли они истоветни са Хунима, одсељеним из суседства Кине. Од тих Хуна одвојио се један велики део (западни Хуни), који је зашао дубље у европску унутрашњост, у другој половини 4 века. Спуштајући се најпре на Каспијско језеро и према Кавказу, западни Хуни су прегазили кавкаске Алане, покорили на Црном мору германске источне Готе, најурили, из Бесарабије и Румуније, преко Дунава на римски Балкан, западне Готе (375), и изазвали тиме епохалне догађаје у европској историји.

                                             Изглед и особине

Хуни су били здепасти, јаких удова и дебелих вратова, ужасно ружни, да их је један писац описао као двоножне животиње. Живе од корења дивљих биљака и полусировог меса сваке врсте, које мало загреју држећи га између својих ногу и коњских леђа. Никад не траже заклон у кућама, јер сматрају да нису безбедни док бораве под кровом . Они се лутајући по планинама и шумама, од рођења навикавају да подносе хладноћу, глад и жеђ. Облаче се у одећу од лана или састављених кожа пољског пацова. Кад једном навуку кошуљу, не скидају и не мењају је пре него што се сама, од дуге употребе, не распадне у дроњке. Главе покривају шиљатим шубарама, длакаве ноге штите козјим кожама. Они су готово срасли уз своје коње. На тим коњима, било дању било ноћу, тргују, једу, пију, спавају ослоњени уз танки врат животиње. Нико од њих не оре, нити се прихвата ручице плуга. Нико од њих, ако га питају, не уме да одговори одакле је, где је рођен, одгајан...

                                                Istorija Franacke drzave

Франци су германски народ, који се састојао од неколико германских племена. Франци су прво германско племе које се стално настањује на подручју Римског царства. Дошли су на подручје Римског царства из садашње средишње Немачке и јужне Холандије и населили су северну Галију, где су прихваћени од Римљана као федерати. Ту успостављају државу Франачку, која покрива већину данашње Француске, Белгије и Холандије и западних подручја Немачке. Тиме су Франци створили историјско језгро и модерне Француске, Немачке, Холандије и Белгије. Прелаз франачког краља Хлодовеха на никејско, а не аријанско, хришћанство при крају 5. века представља један од кључних догађаја у историји Европе. Франачка је под Меровинзима била изложена цепању и династичким борбама, јер су Франци делили и краљевство на све синове, као што су иначе делили приватно власништво. То је било једно краљевство са доста подкраљевстава. Франачком су владале две династије краљева: Меровинзи Каролинзи. У почетку је постојала главна подела међу Францима: Салијски Франци, где салијски значи слани, тј они крај мора Рипуаријски Франци, тј они који живе крај ријеке Та подела је имала свој значај до 9. века по томе што су постојали различити правни системи за сваку од група Франака.

                                                   Оснивање

Римски цар Јулијан Отпадник поново је током 355-358 смирио Франке у подручју Рајне. Рим је доделио Францима велики део Галијске Белгије. Од тога тренутка Франци су постали федерати тј савезници Римског царства. Дозвољено им је насељавање на подручју царства уз одређене обавезе према царству. Подручје где су се најпре населили одговара данашњој Фландрији и Холандији јужно од Рајне. Холандски језик који ту данас постоји је директан наследник франачког језика. Од тога подручја Франци су се почели ширити и на крају су заузимали већину Галије северно од Лоаре и источно од Визиготске Аквитаније. Франци су у почетку бранили границе Римског царства као савезници. Тако су се током велике инвазије источно-германских племена 406. борили против нападача. Главни инвазиони варварски напад је прошао ипак испод долине Лоаре. У подручју Соасона и Париза римска власт је постојала све до 486., захваљујући савезништву са Францима.

                                                           Карло Велики

После смрти Пипина Малог 768. два његова сина Карло и Карломан су поделили Франачку. Међу њима је било неслагања, али Карломан је умро 771., тако да цело краљевство остаје у рукама Карла Великог. Карло Велики успоставља баланс власти између папа и царева. Од 772. па надаље Карло Велики је освајао Саксонију, која постаје део Франачке. Од средине 8. века бројни франачки мисионари су покрштавали по Саксонији долазећи у сукоб са Саксонцима. У Саксонији је Карло Велики изводио војне операције и кад би Саксонци тражили преговоре од њих је захтевано да се покрсте, тј. да приме хришћанство. Саксонски вођа побуне Видукинд прихвата 785. да се покрсти. Још је било вођа које су наставиле и након тога да се боре. После Карлове победе над Саксонцима 787. хиљаде Саксонских пагана је побијено. После још неколико побуна Саксонци су коначно поражени 804. Тако се Франачка раширила до реке Лабе. Да би лакше покрштавао Саксонце Карло Велики оснива неколико бискупија: Бремен, Минстер, Падерборн и Оснабрик. У исто време Карло Велики је поразио Ломбарде и освојио је северну Италију. При томе је поновио да папство има франачку заштиту. Баварски војвода Тасило се 788. побунио против Карла Великог. После разбијања побуне Баварска постаје део Франачке. До 796. Карло је раширио своје краљевство до Аустрије и делова данашње Хрватске. У Шпанији Франачка се простирала до реке Ебро. На Божић 25. децембра 800. папа је крунисао Карла Великог као цара Светог Римског царства. Та церемонија је Карлу Великом формално признала наследство над Западним римским царством. Византија се са тиме није слагала, јер су папе политички ауторитет да то раде заснивале на фалсификованом документу. Карло Велики је ипак себе чешће звао "краљ Франака и Ломбарда". Византија је тек 812. признала Карла Великог као цара, али је само византијски цар сматран за римског.