Корисник:Domčić123/песак

Пристави су лица чије су усмене изјаве уживале заштиту јавне вере, па их с обзиром на то можемо сматрати институтом јавне вере. По суштини својој пристави нису неке стална служба, него то је неко својство, квалитет, који се увек ad hoc, за посебни један случај, неком лицу признаје. Исто су тако пристави и лица која имају неку другу службу, тако се на пример за пристава поставља бан, жупан, градски трибун, каноник, итд. Касније се током развоја, из сталног вршења исте функције развио и појам сталне приставске службе. У Пољичком статуту је утврђена улога и права функција пристава.

Назив пристав

Пристав у словенским изворима одговара латинском називу pristaldus. Можемо рећи да је он не само најчешћи него и правилан, мада има и других назива као што су prestaldus i praestaldus. У литератури износе се о приставу-pristaldusu-u различита мишљења да долази од: -Персиског- perestar што значи слуга -Мађарски правник тумачи да је pristaldus настао од мађарске сложенице perest-oldo (ослобађати) -Да је pristaldus сложеница лонгобардског порекла од presto-брзи и aldus или aldio-муж Институт пристав јавља се већ у латинским писаним документима у доба народне династије у Далмацији, иакo не под називом пристава, већ под разним другим именима. Облик pristaldus јавља се први пут колико нам је познато, у исправи око 1067. године која је настала у области Мађарске. Затим у једној од исправа краља Ладислава из 1091. године. Узмемо ли у обзир да је pristaldus добро познати функционер и у декретима краља Ладислава и Коломина, можемо закључити да је латинска форма pristaldus према словенској пристав настала у области мађарског права, а Мађари су институт пристав преузели од Словена у Угарској, а сами створили латински облик pristaldus.

Врсте пристава

У хрватским писаним исправама сусрећемо се са различитим називима за лица која, иако нису пристави, врше њихове функције, односно налазимо та лица у таквим приликама где би иначе, у раније време били пристави. Њихови називи су сведок и свистел који по правном свом положају ипак нису сведоци него управо пристави. Поред тога и добри мужеви, старинци и др. Сва та лица имају свој посебни положај и функције, али у појединим случајевима они се у изворима јављају уместо пристава са његовим задацима. Према изворима нема сумње да су у XV веку нарочито у области Лике и Крбаве поједини судови имали своје приставе, и то као сталне службенике. Међу приставима, боље место заузимају ротни тј. пристави који се заклињу да ће поверене функције вршити lege artis. Ротни пристави се појављују тек касније, када је вера у приставе ослабила.

Функције пристава

Читавим својим делокругом се претежно означава као помоћник у судовима. Али морамо нагласити да је пристав ову функцију добио тек кад је пристав изгубио своју важност као лице јавне вере, и заиста постао помагач у суду. У време када су пристави били лица јавне вере дешавало се понекад, и то касније у фази њиховог развоја, да у изворима наилазимо и на нека другачија значења, које нема везе са њиховим изворним делокругом тако, на пример, као судија или као слуга. Али према маси случајева у којима се пристав приказује у својој правој функцији, можемо такве примере у старије време сматрати тек ретким изузетком, који се могу протумачити једино непознавањем ствари од стране лица која су овако функцију пристава нетачно схватила. Пристав под ауторитетом јавне вере помаже суду, али он то чини по снази јавне вере, и то је његова примарна функција, из које онда секундарно излази и његово помагање суду. Снагу јавне вере уживају усмени изјаве пристава, и он се у свом послу не служи ниједним другим средством него само говором. Своје изјаве пристав мора да да непосредно пред оним лицем који има у њену званични интерес. Према томе, вреди за пристав начело непосредности и усмености. Пристав већ по самој природи тог института, сведочи само о оним чињеницама што их је сам својим чулима запазио. У случају када пристав повери приставштину другом приставу, онда тај други пристав, снагом јавне вере сведочи о чињеницама што му их је поверио први пристав, тако да се ни у том случају не излази из самог оквира института. Функције пристава као лица јавне вере можемо поделити: у парбеним стварима, у ванпаребним стварима, у правним пословима међу приватним странкама и у разним другим приликама.

Функције пристава у паребним стварима

Важно место заузима позивање странака на суд од стране пристава. Ту функцију помиње Пољички статут. Иако се ова важна функција пристава помиње и у закону краља Андрије II од 1231. године судије би приставима поверавали и вођење целе истраге, када би се десио такав злочин. На то нас упућују нарочито статути далматинских градова. И ту је улога пристава по правилу пасивна тј. судије дају пристава странци, која тражи сама своју украдену или опљачкану ствар. Може приставу бити одређено да обавља и неку појединачну радњу током паребог поступка. Тако је њему препуштено да испитује сведоке, који су приступили суду. О томе прича Винодолски закон. Честа је и важна функција пристава да он суделује при подношењу разних доказа, од којих се чини зависним завршетак и резултат самог процеса. У доба када писменост није била нарочито развијена и када још ни судови нису издавали написмено своја решења био је проблем на који ће се начин веродостојно фиксирати поједине судске одлуке, у првом реду сама осуда. Код нас су се у том правцу опет служили у обилној мери приставима и нећемо погрешити ако ту функцију означимо као релативно најчешћу у изворима. Наилазимо на доста случајева где пристав извршава решење судова. Не сумњамо да је и код ове функције пристав у почетку био само пасивни посматрач с јавном вером, али опет је вероватно да је баш у тој улози почео и активно радити, тј. да он лично извршење спроводи.

Функција пристава у ванпаребним стварима

Ако је странка хтела законским путем да отуђи своју баштину, морала је доћи пред редован суд и ту наводећи оправдан разлог тражити од суда допуштење да то и учини. Суд када потврди да је разлог оправдан, даје пристанак да се тај правни посао изврши, али ће тражити да се пре самог отуђења изврши дужност према ближој родбини, која има право прече куповине баштине. Суд даје странци пристава, који мора да буде присутан током нуђења. Када се то заврши враћају се у суд, и пристав извештава о успеху извршене понуде, а суд онда у складу с његовим извештајем даље поступа.

Функција пристава у приватно-правним пословима

И у чисто приватно-правним пословима, односно код приватно правно-релевантних радњи интервенисали су пристави, и у случају потребе,сведочили снагом јавне вере. Ову функцију спомиње и Пољички статут. Узима се да су пристави једнако вредни као нотарска писма (исправе). Интервенција би се вршила тако што би странке које су хтеле учинити неки правни посао, позвале пристава да буде присутан, како би могао касније под ауторитетом јавне вере, сведочити. Овде се радило о једном у целости усменом поступку, па се није могло ни сачувати у писаним документима потврда овог начина рада пристава.

Функција пристава у разним приликама

У изворима може се срести случај који се не би могао подвести ни под једну од наведених категорија. Али то су појединачни случајеви,код којих и не знамо шта је дужност пристава.

Дејство јавне вере пристава

Нема сумње да пристави нису имали апсолутну снагу доказа, него су њихове усмене исправе биле привилеговане пред другим доказним средствима, које нису уживале снагу јавне вере, или другим речима, снага јавне вере пристава значи да се посматра да је усмена изјава његова у целини истинита и веродостојна, док противно од тога не докаже она страна, која тврњу о његовој лажности поставља. Пристав се може порећи из више разлога. Прво, странка може да тврди да лице које је у конкретном случају пристав, нема то својство, и да се лажно представља. Друго, када се не пориче да је извесно лице постављено за пристава на одређену ствар, али има неких формалних недостатака. То ће бити онда ако је у самој личности било моралних или телесних недостатака, због којих није у могућности да функцију пристава обавља како треба.Треће, признаје се да је пристав ваљано постваљен, и да има потребне квалификације, али се пориче да извештај његов одговара истини. За пристав важи пресумпција истинитости и веродостојности, и ко тврди противно мора да то појачаним доказним средствима и докаже, налазимо у Винодолском закону где се нормира да се вера у пристав може оборити само складним исказом три сведока.

Казнене санкције

Уз толику снагу приставштине, а уз сталну могућност да пристав буде лажан, требало је ту уредбу са свих страна осигурати, и поред чисто процесуалних заштита требало је применити још и криминалне санкције, претећи тешким и окрутним казнама лажним приставима, који тако обарају ауторитет института који је у својим основама почивао на вери и честитости. Винодолски закон одређује за лажне приставе тешке казне, много теже него, рецимо за лажне сведоке. Лажном приставу, одузима се сва имовина. Строжа осуда је бана Николе Сеча из 1359. године, којом се лажни пристав кажњава са смртном казном. Карактеристична је и казна резања језика. Поред казни за вршење својих фунцкија примали су пристави награду, која се звала приставштина, приставђија, у латинским изворима присталдиа. Опширно је решавано питање награде у Винодолском закону и у Пољичком статуту.

Деволање пристава у Србији

Чињеница је да и о приставу и то доста опширно говори Душанов законик. У првом делу Законика имамо доста материјала да можемо себи створити јасну слику о положају, функцијама и раду пристава у то време у Србији. Функцију што су их пристави вршили иначе, врше их и овде. У првом реду позивање на суд врши пристав, и тај је позив заштићен јавном вером. Пристав мора да обрати пажњу да свој позив изврши у право време, да лице која мора да позове буде код куће. У другом делу Законика постоје другачије норме. Одмах у почетку у чл. 162. стоји категоричка норма да пристави не могу никакву функцију да врше без исправе или судијине или цареве, којом се из основа обара досадашњи положај пристава као лица јавне вере, и снижава их стварно на судске помоћнике. Од усменог рада пристава тежиште је сада пренесено на судијину односно царску књигу, коју пристав мора да уручи примаоцу. Судије такве књиге издају у два примерка, један задршавају за себе, други дају приставу, који не сме ништа друго да изврши сем онога што пише у судијиној или царевој књизи. Ако пристав буде тужен да је извршио нешто чега нема у књизи или да је нешто променио,треба да се упореде обе књиге, она што је остала код судије и она коју је добио пристав. У таквим приликама, нема више говора о јавној вери пристава, јер њу сада има судијина или царева књига. Пристав је био добро заведена установа у односима између Србије и Дубровника, како се види из повеља Стефана Душана. Да је у царском двору та установа и иначе била добро позната, показује нам један занимљив случај, где сам цар Душан преузима улогу пристава и иде да утврди границе некретнина, иако се у тој прилици баш не назива приставом.

Литература

Костренчић, Марко 1930 - Fidies publica (јавна вера) у правној историји Срба и Хврата до краја XV века