Још увек није сасвим известан идентитет ове секте из древне Палестине; преовлађује, међутим, мишљење које их повезује с потомцима раних хасида (пијетиста) из раздобља макавеја. Опширно су их описивали Јосиф Флавије, Филон и Плиније Старији. Есени су, по свему судећи, иста она група која је приказана у Кумранским рукописима. Ови су дело једне јеврејске секте која је живела на западној обали Мртвог мора и у посебним групама у оквиру Јудеје, и која је била незадовољна владавином Хазмонејаца, верујући да су они искварили и узурпирали високе свештеничке положаје.

Многе теорије покушавају да тачно одреде тренутак када су се есени повукли из друштва, но археолошка ископавања у Кирбет Кумрану указују на средину 2. века пне. Есени су ту живели све до 70. године (с прекидом након земљотреса 31. пне.), као апокалиптична заједница која ишчекује последњу битку снага добра и зла. Њихови списи пружају јасну слику о њиховом необичном монашком понашању: придржавање крајње риту-алне чистоће, готово потпуно одбацивање брака, колективни рад и власништво, презирање богатства и верски систем који се супарнички односио према јерусалимском. Њихова библијска тумачења (пешарим) настоје да потврде аутентичност њиховог статуса као изабране Божје свештеничке заједнице.

Посебно су занимљиви есенско веровање у неколико Месија, употреба соларног уместо лунарног календара, веровање да је тело пропадљиво и поверење у сопствену способност предсказивања будућности. Есенска библиотека библијских рукописа донела је револуцију у изучавању текста јеврејске Библије. Јединствена социјална структура њихове заједнице и необична веровања показали су да се јудаизам у 1. веку одликовао већом разноликошћу него што се то раније сматрало и допринели су новом схватању многих аспеката Новог завета.