Задужбина Иве Андрића у Београду има своју Интернет страну на адреси http://www.ivoandric.org.rs - где можете да нађете и преузмете многе корисне податке из постављене изложбе под називом: "Иво Андрић и Нобелова награда, поводом 40 година од њеног добијања".

Један представник те задужбине је на понуду да се доставе непознати подаци о Иви Андрићу, одговорио да они имају све податке и да им ништа више није потребно. Ево о чему се ради, па ако неко чита...

Пре више година Војин (Војислав) Почућа, који данас живи у Београду, на изложби кристалног стакла коју је он за своју фирму организовао у Лондону, сусрео се са представником једне лондонске фирме који се звао Иво Бонд.

У међусобном разговору, Почућа је упитао Бонда откуд му име Иво, на шта му је овај одговорио да је он чешког порекла, а име му је дала мајка у спомен на њен посао у једној амбасади у Чехословачкој пре Другог светског рата.

Разговарајући о још неким детаљима, разменили су визит карте и пријатељски се растали. Неки дан касније, Почућа, након што се информисао о амбасадорима у Чехословачкој, отишао је у највећу лондонску књижару и под слојевима прашине нашао два издања на енглеском књиге "На Дрини ћуприја" са сликом Иве Андрића, те му једну послао на кућну адресу, чекајући исход.

Већ је изгубио наду, кад му се скоро после десет дана телефоном јавио Бонд и узбуђеним гласом тражио да се нађу на ручку у једном ресторану.

Ту је Бонд почео да прича. Након што су се растали на изложби, Бонд је отишао у Холандију на службено путовање, а вратио се дан пре него што се јавио телефоном. Док је дошао кући и скинуо мантил, нашао је пошиљку на столу, отворио је и видео књигу. Почео је читати и док је није завршио није се дизао. Његова мајка је рекла: јесте, то је тај.

Као млада, 18 годишња девојка, мајка му се запослила у амбасади у којој је радио Иво Андрић. Након краће романсе Андрића су повукли са те службе и вероватно послали на друго место (био је на више места амбасадор). Она је оставши у другом стању, убрзо искористила прилику да отпутује за Лондон. Ту се удала за енглеза Бонда. Како је он, као типични Енглез, био конзервативан, инсистирао је да дете које ће носити његово презиме има и одговарајуће име. Мајка је била још упорнија, говорећи да је то њено дете и да ће носити име Иво.

И тако даље...

Све ово ми је лично испричао Почућа.

Мудро је да и књижевност и култура не познају границе.


Овај текст је први пут објављен на Сезаму 21. 02. 2002. године.