Корисник:Golija/Разметљиви дворски стил и манастирски стил

Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики књиге.

Византијска дворска уметност не би никада могла постати хришћанска уметност у највишем степену да црква није стекла апсолутну власт и да се није осећала господарицом света. Другим речима, византијски стил је могао да се учврсти само тамо где је постојала хришћанска уметност, пошто је католичка црква на Западу желела да стекне исту власт коју је цар већ имао у Византији. Њихова уметничка сврха је била иста: уметност треба да буде израз апсолутне власти, натчовечанске величине и мистичне неприступачности. Настојање да се званичне личности које захтевају поштовање и уважење народа импресивно представе — тенденција која се све јаче осећала у каснијим годинама царства — достиже врхунац у византијској уметности. Метод који се примењује при покушају да се оствари тај циљ био је, као и у старо-источној уметности, на првом месту фронталност. Психолошки механизам који покреће тај метод је двострук: с једне стране, крути став фигуре представљене фронтално изазива одговарајући духовни став код гледаоца; с друге стране, таквим приступом уметник исказује своје поштовање према гледаоцу, кога он на првом месту замишља у особи цара, свог послодавца и покровитеља. То поштовање је унутрашњи смисао фронталности чак и онда, у ствари највише онда, када је — као резултат истовременог ф ункционисања та два механизма — приказана личност сам владар, када долази до парадоксалне ситуације да став пун поштовања заузима сама она особа којој је он намењен. Психологија те објективизације сопствене личности иста је као када се сам краљ строго придржава етикете у којој је он централна личност. Помоћу фронталности представи сваке фигуре дају се у извесној мери црте церемоније. Формализам црквеног и дворског ритуала, свечана озбиљност начина живота којим управљају аскетизам или деспотизам, покушај духовне или световне хијерархије да створи симболе своје власти, постављају пред уметност исте захтеве и изражавају се у истим стилским облицима. Исус Христос је у византијској уметности приказан као Цар, а Марија као Царица; они носе краљевску и скупоцену одећу и на свом престолу седе уздржано, строго и без израза. Дуги ред апостола и светаца приближава им се у лаганом и свечаном ритму, управо као цареве и царичине пратње на дворским церемонијама. Анђели их служе и образују поворке у строгом реду, управо као духовни достојанственици у црквеном церемонијалу. Неповредиви ритуал забрањује фигурама да се слободно крећу, да иступе из једнообразног реда или чак да погледају у страну. Све овде изазива страхопоштовање својом краљевском величанственошћу, а сви људски, субјективни и произвољни елементи су пригушени.

Тај ритуал је нашао свој узорни израз у мозаицима Цркве сан Витале, који у том погледу нису никада били надмашени. Никакав класични или класицистички покрет није успео да тако непосредно и чисто изрази облик и ритам. Одавде је отклоњено све што је сложено, све што се губи у полутоновима и сумраку; све је једноставно, јасно и очигледно; све је садржано у оквиру оштрих јасних линија и изражено без нијанси и валера. Прича је у целости претворена у величанствен призор. Јустинијан и Теодора са својом пратњом приносе вотивне жртве — необична тема за певницу неке цркве. Али као што у тој цезаропапистичкој уметности свети призори добијају карактер дворских церемонија тако се и дворске свечаности без потешкоћа уклапају у оквир црквеног ритуала.

У архитектури, нарочито у унутрашњости цркава, изражен је исти величанствени и господарски дух као и на зидним мозаицима. Хришћанска црква се од самог почетка разликовала од античког храма по томе што је била више парохијско средиште него боравиште бога и што је већа пажња обраћана на унутрашњу него на спољашњу архитектуру зграде. Међутим, било би погрешно сматрати да је то обавезно израз демократског принципа и изјавити да је црква популарнији тип грађевине од храма. Још у римској архитектури обраћана је већа пажња унутрашњости него спољашњости и то само по себи није никакав податак о друштвеној функцији грађевине. Базилијска основа, коју рана хришћанска црква прихвата од римских јавних зграда, са својом унутрашњом поделом на одељке различитог положаја и вредности, а нарочито одвајање презвитерија од осталих делова зграде, више одговара аристократским него демократским погледима. Али византијска архитектура, која формални узор рано-хришћанске базилике допуњује додавањем куполе, још јаче наглашава хијерархијски однос по коме су разни делови зграде оштро одељени један од другога. Купола, тако рећи круна целе грађевине, наглашава различитост делова унутрашњости зграде.

У минијатурном сликарству овог периода виде се црте, уопште говорећи, истог свечаног, помпезног и апстрактног стила као и на мозаицима; с друге стране, оно је живље и спонтаније по изразу и слободније и разноврсније по темама него монументалне зидне декорације. У овом минијатурном сликарству уочљиве су две различите тенденције: тенденција изражена у великим, потпуним, раскошним минијатурама рађеним по угледу на стил углађених хеленистичких рукописа, и она у скромнијим књигама намењеним за употребу у манастирима, са илустрацијама које се често своде само на маргиналне цртеже и које својини источњачким натурализмом одговарају једноставнијем укусу. Сразмерно скромна средства потребна за илустровање књига омогућавају производњу за мање угледне и уметнички либералније настројене кругове него што су покровитељи који наручују скупе мозаике. Шта више, еластичнија и једноставнија техника дозвољава слободнију обраду која је прикладнија за појединачне експерименте него сложени и гломазни поступак који се примењује при изради мозаика. Према томе цео стил минијатурног сликарства може бити природнији и непосреднији од стила претенциозних црквених ентеријера; то и објашњава чињеницу што су у време иконоборства писарнице постале склониште ортодоксне и популарне уметности.

Било би, међутим, погрешно упрошћавање чињеница када би се тврдило да у византијској уметности, па чак и на мозаицима, нема ни трага натурализму. Портрети који чине део њихове круте композиције често су изненађујуће животни, а складни начин на који је решен тај сукоб стилова представља можда најзначајнију црту ове уметности. Портрети цара, његове жене и бискупа Максимијана на мозаицима у Цркви сан Витале делују исто онако уверљиво и исто су онако допадљиви и пуни живота као и неки од најбољих портрета касно-римских царева. И поред свих стилских ограничења, у Византији изгледа није било ништа лакше напустити верност природи, бар у портретима, него у Риму. Фигуре су се могле представљати фронтално, распоређивати по апстрактним принципима и оставити да се укоче од церемонијалне достојанствености, али ако су посреди били портрети чувених особа показало се као немогуће да се потпуно занемаре њихове карактеристичне личне црте. Ми се овде већ бавимо, узгред речено, једном касном фазом у развоју ране хришћанске уметности, фазом у којој се покушава да се нађе пут за нову диференцијацију, и то на линији најмањег отпора, што значи у портретном сликарству верном природи.