Корисник:Golija/Склоност ка лености

Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

Је ли леност урођена?

3. Леност се тако јако испољава код човека да су педагози који имају чешће од осталих да се боре против ове (психичке појаве, створили чак познату пословицу да се »леност родила пре човека«, или, другим речима, да човек већ уноси са собом у свесни живот тежњу ка лености као урођену склоност. Ово мишљење о прирођености лености деле неки психолози и филозофи, мада у исто време сматрају да је урођеиа и тежња ка делатности. Тако, Кант на једном месту у својој антропологији говори о урођености лености, а на другом о урођеној тежњи ка делатности. Уосталом, треба напоменути да Кант и мири ову привидну противречност, сматрајући да душа тежи да прелази из једног стања у друго и у исто време називајући ту тежњу »тешком«. Међутиом, ово Кантово измирење захтева објашњење и ми ћемо, пошто изложимо појаве воље, имати све чињенице да дубље проникнемо у ову привидну противречност, анализирајући најпознатије појаве.

Шта је леност?

4. Пре свега, напомињемо да најлењи човек није за све лењ: ои није лењ да машта, слуша, уопште да доживљава такве пријатне осећаје који га не стају ни најмање труда. Напротив, леност се управо и иснољава код човека у тежњи да се преда пријатним или чак за њега равнодушним осећајима, или који га не стају никаквих напора. Према томе, леност се може означити као избегавање напора. Али, наравно, човек не би имао разлога да избегава напоре ако би они били праћени пријатним осећањем и ако би напор, сам по себи, без обзира на циљ који се може њиме постићи, не би био увек терет за. човека, као што смо напред видели. Шта је напор сам по себи, ми не знамо; али свакоме је од нас врло добро познато оно непријатно осећање напора којим је праћена свака наша хотимична радња и које иступа утолико јасније уколико је за нас тежа та радња, Тежина радње повећава се према степену тешкоћа извлачења оних снага које ми морамо узети из резерве физичких снага и употребити на овај или онај вољни акт. Из тога већ видимо да леност настаје у сфери односа душе према телу и да је то психофизичка појава за чије се објашњење морамо сетити оних супротних особина које се обично приписују души и телу и које смо напред већ спомињали.

Порекло ове психофизичке појаве

5. Битно својство материје је инерција, а инерција је својство сваког тела према коме својству оно тежи да остане увек у једном истом стању, било то мироваање или кретање. На овом закону инерције, као што је познато, заснива се сва механика а тело које се налази у мировању не може сама од себе прећи у кретање, а једном покренуто у једном правцу - не може се само од себе ни зауставити, ни променити правац. »Ова истрајност, постојаност, да се остане у својим стањима, као што каже Рид у својим писмима Џемсу Грегорију, јесте таква битна одлика инерције, да ми не можемо применити ову реч на оно у чему приметимо отсуство те истрајности, постојаности. Инерција уствари и јесте управо та истрајност свакога тела да остане у оном стању у коме се налази.

6. Сасвим супротно својство откривамо у души; она, напротив, увек тежи да изиђе из стања у коме се налази, не зато што би је вукло ново стање које она још не познаје, него зато што јој је тешко да буде у једном истом стању. Ова тежња душе да изиђе из стања у коме се налази, тежња чија се незадовољеност испољава у осећањима досаде и чамотиње, а задовољење само у делатности, и чини оно што смо назвали тежњом душе ка непрестаној делатности. У том погледу инертна материја која увек тежи да остане у стању у коме се налази и стално активна душа која непрекидно тежи да изиђе из стања у коме је, чини две потпуне супротности. Али да се, усвојивши овај став, не би из њега извели погрешни закључци, треба строго разликовати појам инерције од појма непокретности и појам делатности од појма кретања. Ми називамо тело инертним не само зато што оно не може само од себе да пређе из стања мировања у стање кретања него и зато што, будући покренуто, оно не може само од себе да пређе из стања кретања у стање мировања. Инерција утолико није непокретност што је она сама неопходан услов сваког кретања: само инертно тело може бити покренуто и може бити заустављено у своме кретању; само инертно тело покорава се законима механике заснованим на инерцији. И обратно, појам делатности је сасвим супротан појму инерције и појму кретања који се из њега изводи. То је већ чист психички појам, само се често преноси и на спољни материјални свет. То већ није кретање, него узрок кретања: промена стања којим се кретање или изазива или зауставља. У спољном свету ми не знамо такав узрок, мада га претпостављамо час у једном, час у другом; у себи пак ми такав узрок осећамо и називамо га вољом или уопште душом. Посматрање нас нагони да материји признамо; инерцију, материјал кретања, а самопосматрање нас нагони да признамо души принцип делатности — тежњу да стално излази из својих стања.

7. Осећање напора се управо и испољава при том сусрету активне душе с инертном материјом, инертном како у своме мировању, тако и у својим кретањима. Зато је то савлађивање инерције материје само по себи, незаклоњено другим појавама које га прате, увек непријатно души - то ми не знамо; али таква је чињеница коју свако од нас осећа у самом себи. И што је јачи отпор материје, било у њеном кретању било у њеном мировању, утолико је души теже да савлада њен отпор. Али пошто у исто време душу потстиче својствена јој тежња да измени своја стања, то је за њу увек пријатан такав исход, кад она, не савлађујући инерцију материје и предајући се току њених кретања, изазваних на којим другим узроцима, може изменити своја стања. Следујући разноврсним кретањима материје која не стају душу никаквог напора, душа отвара себи могућност да одједном задовољи и своју тежњу ка промени својих стања и своје одустајање од савлађивања инерције материје. У тој могућности сасвим пасивне делатности лежи почетак лености и свих њених варијаната.

Физички узроци лености

8. Отворивши себи могућност у таквој пасивној делатности да задовољава, без икаквог труда, своју тежњу ка промени својих стања, човекова душа би се задовољавала њом да души није урођена тежња ка прогресу у тој делатности, тј. кад би се човекова душа, као душа животиња, могла кретати у кругу једне исте делатности. Али сама једнообразност кретања инертне материје брже или спорије дојади души: понављајући се, ова кретања све мање и мање задовољавају тежњу душе да изиђе из познатих јој стања. Због тога је алсолутна леност сасвим немогућна код човека. Он се не може задовољити једним истим осећајима који се периодично обнављају, осећајима које му даје тело, него тражи могућност да повећа број и разноврсност тих осећаја - на све могуће начине умножава их и чини да просте потребе тела постану разноврсне. Међутим, он мора да тражи и, према томе, да буде активан: да савлађује непријатно осећање напора. Због тога је човек тако радостан ако се неко други а не он постара о томе да учини пасивну делатност његове душе разноврсном. Али, на срећу, и то човеку није потпуно могућно. Ово пасивно зависно стање душе од утисака којима она не располаже него којима она само подлеже, противречи њеној урођеној тежњи ка слободи а ипак постоји једнообразно стање неслободе: чим душа постане свесна те једнообразности свога стања и своје сопствене неслободе, одмах настоји да из њега изиђе. Међутим, из многих узрока, један човек може више и дуже од другог да отступи од савлађивања тежине напора и може дуже развлачити периоде своје пасивне душевне делатности. Ти узроци су врло разноврсни и тешко их можемо све изложити. Једни од тих узрока могу се назвати више физичким, други — психо-физичким, а трећи — психичким.

9. Физички узроци лености леже, без сумње, у самом организму, у интензитету вршења његових процеса и у њиховој усмерености у једном или другом правцу. Што су јаче усмерени процеса тела, например на рашћење и развијање организма, утолико је души теже да извлачи снаге из резерве физичких снага и да их усмерава на душевне радове које је она изабрала или на хотимичне покрете. Ето збот чега су угојена деца и деца која јако расту врло често лена. Ето због чега је такође сваки васпитач, без сумње, запажао да некад марљиво дете одједном постане лено, и да се то управо дешава у оно време кад, из физиологији непознатог узрока, развитак тела, који је у почетку био успорен, одједном крене поново брже. У тим периодима детињства, који код Немаца имају чак посебан назив, дете не само да испољава леност, која раније код њега није примећивана, него и наклоност ка несташлуцима, што једно другоме не противречи, јер ти несташлуци не долазе од тежње душе ка делатности него од сувишка снаге која се ствара, која већ по самом захтеву природе мора ићи на развој мишића, а за то је неопходно да се они крећу. То су, ако се тако може рећи, рефлексни несташлуци које тражи организам и које најбоље задовољава правилна гимнастика. Ако се примети да је код детета наступио такав период физичког развоја, не треба прекинути рад с њим него треба пр постављању својих захтева увек имати у виду и посебан привремени захтев (потребу) физичке природе. Овакво снажно и обимно обављање и правац органских процеса нису ограничени често само на период детињства него се настављају и доцније, некад трају и целог живота. Међу угојеним људима више се налазе људи који су склони лености него међу мршавим. Код мало образованих слојева народа, где душа није створила себи широку сферу делатности, гојење човека иде готово увек заједно са развијањем лености, тако да угојити се и постати лен значи код сељака и код трговца готово једно исто. У тим случајевима сељак који се обогатио, брзо се гоји утграво због тога што се делатност здравог тела одједном прекида с престајањем потребе да се ради, а снага која се и даље обилно ствара зато што се не троши на умни живот, иде на развој тела, а затим човеку већ постаје тешко да извлачи ту снагу из органских процеса који су се развили, и он постаје лен.

10. Али ако нарочито јак развој организма повлачи за собом леност, онда и нарочита слабост његова може одвести истом ако душа претходно није развила свој јак рад. Слабо дете, за чије су здравље неопходне све физичке снаге које се стварају из хране, може се такође показати леним управо због своје физичке слабости. Таквом детету је теже него здравом да узима од физичких процеса део снаге за свој душевни рад. Тамо обимност и снага органских процеса, а овде недостатак снаге за неопходне процесе живота изазивају исту појаву. Наравно, у последњем случају васпитач мора више него у првом случају врло обазриво да захтева од детета душевну делатност а некад мора чак сасвим да одустане од тих захтева. Али притом се треба увек плашити да ће дете, и кад се поправи, бити већ привикнуто на леност. Дуге болести често имају за последицу дечју леност и каприце. Због тога према болесном детету васпитач мора да буде врло обазрив, да не застрани ни: у једном ни у другом смислу: да не нанесе штету ни физичком ни душевном здрављу детета.

11. Из истих физичких узрока човек осећа привремено склоност ка лености сваки пут после обилатог обеда: за време варења хране човеку је теже да извлачи органску снагу из овог физичко-хемијског процеса. Ето због чега обилат ручка ствара код човека вољу за непокретност и сан. Кад се пак заврши варење хране, кад су физичке снаге већ готове, делатност постаје човеку лака. Отуда је разумљиво због чега претерано обилно храњење деце повлачи за собом наклоност ка лењости, а ако исувише проширен желудац тражи затим и стално велику количину хране, онда човек постаје лен за цео живот. Из истог узрока наше домаће васпитање код имућних класа, спахија и трговаца, често је стварало потпуне ленштине. Страшно је и помислити шта поједе за дан једно спахиско или трговачко дете! Оно је жвакало и преживало готово по цео дан. Отуда је разумљиво збот чега је леност била врло упадљива и битна црта наше имућне класе. Али нигде, можда, једење од јутра до мрака, које је тако рељефно описао Гогољ, није имало такве широке размере као у Мало-русији. Не долази ли због тога и још јача нијанса лености кад Мало-руса? Али, на то је, наравно, имала утицаја и топлија клима: нарочито дуго и жарко степско лето. За време жеге свако хотимично кретање теже је човеку него за време хладноће.

Психо-физички узроци лености

12. У психофизичке узроке лености треба убројати нарочито обиље и разноврсност трагова пријатних телесних осећаја сваке врсте. Ако су човеку у детињству пружали у изобиљу разноврсна телесна уживања, онда сама разноврсност трагова тих наслада даће му могућност да задовољи у њима своју потребу за душевном делатношћу. Бенеке придаје нарочиту важност овом извору лености и приписује му чак већи утицај на кварење човека него што се може приписати. Али, наравно, ако прве асоцијације човекових претстава буду узете углавном из света чулних наслада, оне могу јако условити сву даљу делатност његове душе. У такве насладе Бенеке сасвим правилно убраја не само прождрљивост него уопште сваку телесну насладу па чак и несташлуке, као задовољење телесне потребе за кретањем. Ако се дете исувише јако загњури у сферу телесног живота, ако се у његовој души успоставе обимне и јаке асоцијације чији је садржај узет из те сфере, онда је тешко пробудити у њему жеђ за духовним животом. Али притом треба напоменути да прождрљивост долази не толико од обиља посластица колико од наглих промена хране. Прождрљивци се васпитавају пре свега у оним заводима где се деца глађу нагоне да стално мисле о храни, док код куће родитељи кљукају исту децу чим стигну. Наше богословије су много грешиле у том погледу.

Психички узроци лености

13. Психички узроци лености састоје се у самим искуствима делатности, у овом или оном исходу тих искустава. Дете није од природе душевно лено, што лако примећујемо ако посматрамо како оно воли не само делатност уопште, што би се могло још објаснити обиљем стварања физичких снага, него како оно воли самосталну делатност. Оно жели све само да уради. и ту тежњу треба неговати код њега као најдрагоценију, жртвујући ради ње и пристојност, ред, ради којих мајке и дадиље често угушују право испољавање самосталне душевне делатности, не знајући, наравно, какву штету наносе детету. Ако се дете зауставља и кажњава за све његове заносе и пориве у правцу самосталне делатности, онда то значи додавати јој још нову спољашњу тешкоћу, поред оне коју претставља већ сам физички организам: због тога је и разумљиво што дете може, најзад, отступити пред том за њега сувише великом тешкоћом. Овај спољни узрок душевне лености делује и онда кад наставник тражи од детета рад који не одговара његовим снагама. Неуспех покушаја да се задовољи овај захтев, исувише тешко и непријатно осећање које прати те покушаје, могу заплашити дете, и оно ће почети да гледа лено на сваки рад. Ето због чега се претерани захтеви у погледу учења, мада такво учење може у почетку даиа чак и сјајне резултате, доцније испољи у виду одвратности према раду и наклоности ка лености.

14. Иста наклоност према лености развија се из сасвим супротног узрока, наиме, ако дете стално забављају, ако му пружају разоноду, тако да готово само п а с и в н а делатност испуњава живот његове душе и задовољава њене захтеве за делатношћу. При томе се, истина, васпитава жеђ за делатношћу и дете се досађује ако га ништа не занима, али се не развија смелост и увереност које су неопходне за савлађивање тешкоћа самосталне душевне делатности.У том погледу греши и великосветски живот деце, и педагогика која се претерано брине и која није сасвим разумна, потурајући деци делатност а не пружајући им могућност да је сама траже и налазе. Из истог узрока такозвани Фребелови дечји вртови, ма колико рационална била усвојена занимања и игре деце у њима, могу утицати штетно на дете, ако оно проводи у њима велики део свог дана. Ма како била паметна та занимања или те игре којима уче дете у дечјем врту, они су већ зато рђави што се дете њима није само научило, и уколико је дечји врт у том погледу наметљивији, утолико је штетнији. То не значи да смо ми уопште против дечјих вртова и против Фребелове идеје, него само то да, при садашњем стању свега овог посла, ми апсолутно не можемо рећи да ли дечји вртови у садашње време доносе више користи или штете, и у сваком случају мислимо да се време које деца проводе у вртовима, може знатно скратити. Не може се воља детета водити на улару него јој треба дати ширине да сама расте и јача. Ако се деца шаљу у врт зато што немају где да их сместе, онда треба у самим вртовима дати деци што више слободног времена. да раде по вољи. Чак бучно друштво деце, ако се дете налази у њему од јутра до мрака, мора деловати штетно. Самоћа је овда-онда неопходна детету као и одраслом. Потпуно осамљени и самостални покушаји ове или оне дечје делатности, која није изазвана подражавањем другој деци или наставницима, потпуно су неопходни и врло плодоносни, ма како одрасломе изгледала ситна та делатност. Нема сумње да деца највише уче подражавајући; али би било погрешно мислити да ће из подражавања сама од себе израсти самостална делатност. Подражавање даје много материјала за самосталну делатност, али ако не би било самосталне делатности, независне од подражавања, онда се не би имало шта ни подражавати. Самостална делатност се не јавља доцније, са узрастом; њена клица има корен у слободној вољи човековој, која се рађа с душом, и тој клици треба дати и времена и маха за развој. Ето због чега васпитач треба овда-онда да се удаљи од детета и да га сасвим остави самом себи. Клица самосталности скрива се дубље у души детета него што тамо може продрети васпитање, и сами покушаји да се тамо продре, могу само омести развој клице. Васпитање може много, али не може све.

---