Корисник:Golija/Чиновничка аристократија
|
Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Духовно-световна аутократија Источног Римског Царства, која је верности својих поданика често постављала сасвим претеране захтеве, морала је, да би подстакла народну машту, да се јавно показује, морала је да засењује и да се заклања иза мистичног церемонијала. Источњачки хеленистички двор са својом неприступачном достојанственошћу и крутим правилима понашања која су забрањивала сваку импровизацију, био је право место за таква разметања. Али у Византији двор је био средиште целог интелектуалног и друштвеног живота у већој мери него икада у хеленистичко доба. Од двора су потицале највеће и у ствари једине наруџбине за сложенија уметничка дела, па чак и важније наруџбине за цркву. Све до Версаја уметност неће бити тако потпуно усредсређена на двор. Али уметност нигде није била у толикој мери власништво краља , тако мало уметност аристократије као овде, нити је она игде поново постала тако строга и несавитљива форма за изражавање црквене и политичке лојалности. Аристократија није нигде толико зависила од владара као овде, нигде она није била тако потпуно аристократија чиновника, класа бирократа и службеника, коју је цар нарочито створио да би дао запослења својим миљеницима; према томе, она ни у ком смислу није била наследна аристократија, у ствари она уопште није била аристократија у правом смислу речи. Царев деспотизам није дозвољавао да узму маха било какве наследне повластице. Аристократску и утицајну класу увек су сачињавали они јавни службеници који су у то време били на положају; човек је уживао повластице само док је био у државној служби. Због тога у случају Византије увек треба говорити о утицајниин људима царства уместо о племству као таквоме. Сенат, политичко представничко тело више класе, регрутовао се у почетку само из редова јавних службеника, а тек касније, кад је непокретна својина стекла повлашћени положај, и из редова земљопоседника. Али и поред посебних преимућстава које су земљопоседници уживали у поређењу с индустријском и трговачком класом, овде се не може ништа више говорити о земљо-поседничкој аристократији него о било каквој другој врсти наследне аристократије. Званични положај је био неопходна карика између богатства и друштвеног утицаја. Да би се убројили у припаднике аристократије, богати земљопоседници — а само земљопоседници су били заиста богати — морали су да купе званичну титулу ако до ње нису могли доћи на неки други начин. Чиновници су, са своје стране, морали настојати да дођу до неког пољског добра како би обезбедили свој економски положај. На тај начин дошло је до тако потпуног стапања ове две водеће класе да су на крају сви земљопоседници били чиновници, а сви чиновници земљопоседници.