Корисник:Lidija~srwiki/Индустријска револуција

Sredinom 18. veka u Velikoj Britaniji, odnosno Engleskoj, “ izbila ” je industrijska revolucija. Počela je naglim i oštrim rastom odnosno uzletom privrede koja je već uveliko bila pripremljena za to. To je bila nagla, kvalitativna, temeljna promena koja se dogodila oko 1780. godine. Engleski i francuski socijalisti izmislili su ovaj pojam tek 20-ih godina 19. veka. Industrijska revolucija je proces koji nema jasan početak i kraj. U samoj V. Britaniji, Evropi pa prema tome i u svetu početna industrijalizacija počinje 80-ih godina 18. veka, a možemo reći da se završava otprilike sa gradnjom železnica i podizanjem velikih pogona teške industrije 40-ih godina. Poljoprivreda u Engleskoj je bila spremna za povećanje proizvodnje i produktivnosti, i za osiguranje kapitala i profita. Engleska je imala, osim toga, proizvodnju koja je odgovarala industrijskoj revoluciji u kapitalističkim uslovima : pamučnu industriju i kolonijalnu ekspanziju. Pamučna industrija je nastala kao sporedni proizvod prekomorske trgovine koja ju je opskrbljivala sirovinama. Kolonijalna trgovina se u 18. veku razvila u zaleđu velikih kolonijalnih luka - Bristola,Glasgowa,Liverpoola. To je stvorilo pamučnu industriju i nastavilo je njen podsticaj. Afrički robovi su se kupovali pamukom. Izmedju 1750. i 1769. godine izvoz britanske pamučne robe povećao se više od deset puta. Britanska pamučna industrija, potpomognuta podrškom britanske vlade, monopolizovala je čitavo prekomorsko tržiste ili njegov veći deo. Tako se industrijska revolucija može opisati kao pobeda izvoza nad domaćom prodajom. Latinska Amerika, kao britanska kolonija, bila je direktno zavisna od britanskog uvoza, a nakon prekida sa Španijom i Portugalijom postala je ekonomski potčinjena Britaniji. Jedino su konzervativni Kinezi odbijali trgovinu dok nije bio otkriven opijum kao idealni artikl koji se mogao izvoziti iz Indije na Istok. Godine 1833. nijedna privredna grana se nije ni izdaleka približila cifri od milion i po zaposlenih u pamučnoj industriji, ili zavisnih od nje. Ekspanzija ove industrije i njeno značenje u spoljašnjoj trgovini Britanije bili su toliko veliki da su dominirali kretanjem cele britanske privrede. Uspon pamučne industrije pa tako i industrijske privrede nije bio gladak, a 30-ih i 40-ih godina 19. veka pojavljuju se prvi veći problemi rasta. Najvece posledice krize bile su na socijalnom planu : prelaz na novu privredu stvorio je siromaštvo i nezadovoljstvo, a to je bio osnov socijalne revolucije. Ona je izbila u obliku spontane pobune gradske i industrijske sirotinje u revoluciji 1848. u kontinentalnoj Evropi i u velikom čartističkom pokretu u Britaniji ( o čemu će kasnije biti reči ). Nijedna privreda ne može da se razvija ako nema adekvatnu baznu industriju. U nepovoljnom položaju bila je metalurgija, posebno proizvodnja gvožđa. Njen kapacitet porastao je 80-ih godina 18. veka ali potrebe za gvožđem ostale su skromne. Rudarstvo, odnosno kopanje kamenog uglja, je, pak, imalo prednost jer je bila ne samo najvažniji izvor energije za industriju 19. veka nego i glavni oblik domaćeg goriva, zbog nedostatka šuma u Britaniji. Rast gradova, a posebno Londona, izazvao je brzo širenje iskopavanja kamenog uglja. Do početka 18. veka već su se upotrebljavali prvi parni strojevi za crpljenje vode. 1800. godine Britanija je mogla da proizvede oko 10 miliona tona kamenog uglja što je bilo oko 90 % svetske proizvodnje. Ta industrija bila je dovoljno velika da podstakne izum koji će preokrenuti baznu industriju – železnicu. Nijedan izum industrijske revolucije nije toliko zaokupio maštu kao železnica. Ulaganje kapitala u železnicu bilo je, iako neuspešno, ipak ulaganje u zemlju koja ga je stvorila. Za razliku od stranih rudnika i zajmova, železnica nije mogla biti iscrpljena niti bezvredna.

                    - Društvene posledice industrijske revolucije - 

Prelazak na mašinsku industriju uticao je na porast proizvodnje i uslovio je promene u društvenim odnosima. Industrijska proizvodnja je ubrzala propadanje sitnih zanatlija, a promene u poljoprivredi izazivale su siromašenje seoskog stanovništva. Veliki broj ljudi je bio primoran da traži posao u fabrikama. Tako je u društvu počeo da se izdvaja industrijski proletarijat. Prostodušni radnici reagovali su na sistem uništavanjem strojeva koje su smatrali krivima za svoje nevolje. Eksploatacija radnika, koja je održavala njihove prihode na nivou životnog minimuma, omogućila je bogatima da akumuliraju kapital potreban za finansiranje industrijalizacije i za njihova lična zadovoljstva. Kretanje nacionalnog dohotka od siromašnih prema bogatima, od potrošnje prema investiranju, pogađao je i male preduzetnike, koji su znali dovoljno o novcu i kreditima da bi osećali bes zbog vlastitog nepovoljnog položaja. I radnici i nezadovoljna sitna buržoazija bili su podjednako nezadovoljni. Primena mašina pružila je kapitalistima priliku da zapošljavaju žene i decu, čije su nadnice bile veoma male. Kapitalisti su sve bezobzirnije diktirali uslove koji su im donosili maksimum profita. Radni dan je bio dug i često je trajao 16, pa čak i 18 časova. Privući dovoljan broj radnika bio je jedan problem, a pronaći dovoljan broj radnika potrebnih kvalifikacija i veština drugi problem. Tako je došlo do prekvalifikacija zanimanja, npr. bravar, koji je naviknut na precizan rad sa metalom, postao je inženjer, onaj koji zamišlja i planira strojeve. Britanska industrija oslanjala se na taj nepredviđeni priliv složenijih veština, što u kontinentalnoj Evropi nije bilo moguće. Industrijska revolucija u Engleskoj izazvala je pomeranje stanovništva. Kada su fabrike počele da niču, osiromašeno seljaštvo i upropašćene zanatlije napuštali su svoje krajeve i naseljavali su rudarske i fabričke centre. Tako su se stvarali novi industrijski centri. Nagli priliv stanovništva u gradove znatno je poremetio njihov raniji raspored na kojem se zasnivao sistem izbora za parlament. Neki krajevi su potpuno opusteli, a drugi su povećali broj stanovnika dok je pritom sistem izbora ostao nepromenjen. Broj poslanika opustelih krajeva i gusto naseljenih krajeva bio je isti, što je išlo na štetu gradskog stanovništva. Promene u privrednom životu uticale su na promenu ekonomskih učenja. Vlasnici fabrika i rudnika, bankari i trgovci izražavali su mišljenje da u privrednoj aktivnosti treba da postoji puna sloboda preduzetnika. Ovakvo shvatanje odgovaralo je engleskoj buržoaziji u doba uspona kapitalizma. Ekonomist Adam Smit je zastupao takvo učenje – bio je protivnik mešanja države u privrednu delatnost. Ovakvo shvatanje nazivamo ekonomski liberalizam.