Корисник:Lidija~srwiki/Француска револуција
Godine 1789. Francuska je živela u sistemu koji se od tada naziva stari poredak, ili stari režim. Društvo je u suštini bilo aristokratsko : njegove temelje sačinjavale su povlastice po rođenju i zemljišno bogatstvo. Mada je Francuska bila još krajem 18. veka uglavnom seljačka i zanatska zemlja, stara privreda se menja zbog razvoja trgovine i pojave krupne industrije. Tokom 18. veka plemići su u Francuskoj, kao i u mnogim drugim zemljama, prisvajali službene pozicije : svi biskupi bili su plemići, a zauzimali su i intedantska mesta, što je slabilo državu sve većom težnjom da preuzmu pokrajinsku i centralnu administraciju. Stanje seljaštva koje je činilo, možda, 80% Francuza, nije bilo sjajno. Većina ih je bila bez zemlje, ili sa malim posedima, a tu nestašicu je povećala tehnička zaostalost, opšta glad za zemljom koja se povećavala zbog rasta stanovništva. Feudalne dažbine, takse i porezi oduzimali su velik i sve veći deo prihoda seljaka, a inflacija je smanjivala vrednost onoga što mu je ostajalo. Bez sumnje se može reci da je tokom perioda koji je prethodio revoluciji situacija seljaka postajala sve gora, iz tih razloga. Kralj, plemići i crkva imali su velike posede, a sav poreski teret ( kojeg su bila oslobođena prva dva staleža- plemići i sveštenici ) bio je nametnut trećem staležu – građanima i seljacima. Državne finansije bile su upropaštene i njima se vladalo rasipnički i lakomisleno. Na dvoru, u Versaillesu, je zivelo oko pet hiljada ljudi u raskoši. Državna uprava je tražila da se oporezuju i plemići i sveštenstvo, dok su i građani tražili jednakost. Ni niži sveštenici nisu bili zadovoljni, jer su vršili najteže dužnosti za malu platu, a prihodi su išli crkvenim starešinama. Članovi parlamenta : vojvode, markizi i grofovi su nastojali da onemoguće povrede svojih privilegija koje je kralj hteo da učini svojim ediktima. Tako je nastalo nezadovoljstvo u svim staleškim redovima.
- LUJ XVI -
Luj XVI bio je unuk Luja XV, sin prestolonaslednika Luja i Marije Žosefine od Saksa. Oženio je austrijsku nadvojvotkinju Mariju Antoanetu i 1774. nasledio Luja XV. Bio je slabog karaktera, dvor i njegova majka dosta su uticali na njega. Njegova žena, Marija Antoaneta, kći nemačkog cara Franca I i Marije Terezije bila je omrznuta zbog raskalašnog života i požude, i nepravedno je oklevetana u čuvenoj aferi “ Ogrlice “. Još je nazivana “ Gospođa Deficit “. Godine 1774. kralj otpušta Moroa i Tereja i ponovo saziva parlament. Novi ministri, Verzen za spoljne poslove, i Tirgo za finansije dobili su opštu podsrku. Tirgo je predlagao da se uvede štednja i ravnoteža u državni budžet, da se ukine feudalizam, i sl. No nove mere nailaze na otpor kod veleposednika i kralj je prisiljen da smeni Tirgoa. Izabran je novi ministar, bankar Neker, ali ulaskom u rat za nezavisnost Amerike, francuska zapada u novu ekonomsku krizu. U svom izveštaju o stanju finansija Neker je kralju ukazao na nepotrebnu raskoš dvora. 1781. kralj ga je smenio i na njegovo mesto postavio Kalona 1783. Kralj se ipak nije mogao odupreti opštem zahtevu zemlje i Nekerovom savetu da sazove sabor Drzavnih staleža, koji nije bio sazivan od 1614. godine. Skupština se sastala u Versaju 5. maja 1789. god. Kralj i privilegovani staleži hteli su da staleži odvojeno većaju i da svaki stalež ima jedan glas. To bi značilo da bi trećem staležu, i pored toga što je imao isti broj poslanika kao prva dva staleža zajedno, bio onemogućen uspeh. Zato je treći stalež tražio zajedničko većanje i odlučivanje većinom glasova i sproveo je to samovlasno. 12. juna su započeli rad, a 17. juna proglasili su sebe Narodnom skupštinom. Pozvali su ostale poslanike da im se pridruže pa se skupština posle kratkog vremena, 9. jula, nazvala Ustavotvornom skupštinom ili Konstituantom. Narod u Parizu oduševio se revolucijom pa je osnovao građansku gardu. Ona je uzela boje Pariza, i od tih je boja napravila nacionalnu trobojnicu : modro, belo i crveno. Tokom 13. jula izbila je buna. Grupe su prolazile Parizom, trazile oružje, kopali su se rovovi, dizale barikade. Posle podne, vojnici Francuske garde koji su primili naređenje da napuste Pariz otkazali su poslušnost i stavili se na raspolaganje Gradskoj većnici. 14. jula masa je zahtevala opšte naoružanje. Da bi se snabdeli oružjem iz Invalidskog doma uzeli su 32.000 pušaka i krenuli na Bastilju ( Bastilleu ). Tri od pet topova bili su upereni na vrata tvrđave. Guverner de Launay se predao i naredio da se spusti preklopni most, a narod je u jurišu navalio. Dan zauzeća Bastilje 1789. , 14.jula Francuzi danas proslavljaju kao državni i narodni praznik. Posle Konstituante izabrana je Zakonodavna skupština, čiji je zadatak bio izrada novih zakona na osnovu ustava iz 1791. Nastali su klubovi poslanika : jakobinci, kordelijeri, fejani. Jakobinci su postali čvrsto organizovana stranka u celoj Francuskoj. Robespjer, njihov vođa, tražio je opšte pravo glasa. Najrevolucionarniji poslanici sedeli su na najuzvišenijim mestima na krajnjem levom krilu skupštine pa su po tom uzvišenju ( po reči montanj tj. brdo ) nazvani montanjari. Poslanici iz departmana Žironde nazvani su žirodinci, oni su se izdvojili iz kluba jakobinaca i postali zastupnici interesa provincije. Najjaci uticaj u Konventu imali su jakobinske vođe Robespjer, Danton i Mara. Revolucionarne vođe oslanjale su se na narodnu gardu i na siromašne pariske revolucionare koji su nazvani sankiloti. Kada se Konvent sastao 22. septembra 1792. ukinuo je kraljevstvo i proglasio republiku sa devizom : sloboda, jednakost, bratstvo. Čak je određeno da i kalendar započne novu eru sa prvom godinom republike. Konvent je sudio kralju i osudio ga većinom glasova, 17. januara, na smrt zbog zavere protiv slobode naroda i protiv bezbednosti države. Smrtna kazna je izvršena 21. januara 1793. giljotiniranjem. Na pogubljenje je izašao dostojanstveno i hrabro.
Novi Ustav je izglasan 1793. i u njemu je dato opšte pravo glasa, referendum i federalističko uređenje zemlje.
- Konventov teror -
5. septembra 1793., kada su aktivisti sekcija provalili u skupštinu, Konvent stavlja “teror“ na dnevni red. Sankiloti su hteli unutrašnju “ revolucionarnu vojsku” čija bi svrha bila giljotiniranje neprijatelja i izdajnika. Pod pritiskom pariske Opštine, koju čini raniji Komitet ustanka dopunjen izborom od 300 članova, Zakonodavna skupština je 17. avgusta izglasala uspostavljanje prekog suda. Krajem avgusta u narodu se zaoštrava osećanje da je opsednut neprijateljima što je uzrok pokoljima koje vrši gomila u pariskim zatvorima od 2. do 6. septembra. Žrtve su pre svega zatvorenici zbog krivičnih dela, a ubice su nacionalni gardisti, milicionari ujedinjenih milicija koji su bili poneti opsesijom izdaje. Danton, kao ministar pravde, uzdržao se od intervenisanja, štampa je sve to potpirivala, pokolji su bila tema u borbi izmedju žirodinaca i montanjara. 11. marta 1793. Konvent uspostavlja Revolucionarni sud radi sudjenja sumnjivima, 21. marta stvaraju se nadzorni komiteti, 28. marta pooštravaju se zakoni protiv emigranata. Nasilno izbacivanje žirodinaca iz Konventa, 2. juna, ubrzalo je evoluciju Terora. U septembru je bio reorganizovan Revolucionarni sud kako bi ubrzali njegov rad : podeljen je na 4 odelenja ( po dva rade istovremeno ), bilo je 16 istražnih sudija, 60 porotnika, 1 javni tužilac. Presude su se donosile u tajnom većanju, većinom glasova, ali je dekret od marta odredio da se “ sudije izjašnjavaju javno “. Tek u proleće 1794. Revolucionarni sud u Parizu sve više sudi za zločine kontrarevolucije, a zakoni od 16. aprila i 8. maja krunisali su tu evoluciju time što su mu dali nadležnost za takva dela. Mnogi su bili pogubljeni, a među njima : Marija – Antoaneta, princeza Elizabeta, Filip Orleanski i drugi. Broj žrtava terora došao je do brojke od 16 hiljada, a uhapšenih je bilo blizu pola miliona. Žrtve terora su pripadale svim društvenim slojevima,više klase i sveštenstvo bili su više pogođeni. Smrt je postala uobičajena sankcija političkih sukoba. Jakobinska diktatura se završila tako sto je 1794., 27.jula Robespjer uhapšen zajedno sa svojim najbližim saradnicima, a već sutradan su giljotinirani.
- Evropa posle francuske revolucije i njen značaj -
Francuska buržoaska revolucija predstavlja svetskoistorijsku prekretnicu. Njome je uništen feudalni društveni sistem, a uspostavljen kapitalizam u najvećoj zemlji Zapadne Evrope.
Posle pada jakobinske diktature 27. jula 1794. godine zavladala je reakcija. Revolucionarni komiteti su prestali da rade, a Jakobinski klub je zatvoren. Režim koji je zaveden posle pada jakobinaca i koji je štitio interese krupne buržoazije nazvan je termidorskom reakcijom po mesecu termidoru ( julu ). U oktobru 1795. Konvent se razišao, a izvršna vlast je predata petorici direktora zbog cega je ovaj period nazvan vladavinom Direktorijuma. U periodu od 1795 – 1799. režim Direktorijuma vodio je uspešne ratove sa koalicijom, koju su sačinjavale : Pruska, Austrija, Engleska. Napoleon Bonaparta pobedio je Austriju i postigao brojne uspehe u ratnim pohodima. On je sve snage usmerio protiv koalicije koju je Engleska organizovala u periodu 1789-1802. godine. Toj koaliciji je prišla i Rusija. Napoleon je potukao austrijsku vojsku u Italiji i Nemačkoj i primorao je na mir u Linevilu 1801. godine. Napoleonovo ratovanje sa Austrijom, Pruskom, i Rusijom bilo je uspešnije. Francuzi su osvojili Beč i potukli austrijsko – rusku vojsku kod Austerilica. Mirom u Požunu 1805. Austrija se odrekla Venecije, Istre, i Dalmacije, od kojih je Napoleon formirao 1809. godine Ilirske provincije. Napoleon je priznat za kralja Italije, a austrijski car se odrekao titule cara Svete rimske imperije nemačke narodnosti. Iste godine 1806. Napoleon je obrazovao Rajnski savez i proglasio se za njegovog protektora. Te godine prestala je da postoji i Dubrovačka republika. Evropske državice su sve više potpadale pod uticaj Francuske, a u nekima su položaj vladara zauzimali članovi Napoleonove porodice. Pruska je posle poraza kod Jene i Auersteta 1806. izgubila svaki uticaj na evropsku politiku i morala je da preda svoje poljske teritorije od kojih je Napoleon obrazovao varšavsko vojvodstvo. Mirom u Tilzitu 1807. godine Rusija je bila prinuđena da prizna hegemoniju Francuske u Evropi.
Napoleon je 1806. proglasio tzv. Kontinentalnu blokadu. Zabranjene su trgovačke veze izmedju Engleske i zemalja evropskog kontinenta. To je izazvalo novi rat sa Engleskom i Austrijom. Austrija je bila ubrzo pobeđena i mirom u Senbrunu 1809. god. Izgubila je još neke teritorije. Francuska je bila na vrhuncu moći ali su je dugi ratovi znatno iscrpli.
Kada je uvideo da Rusija ne postuje propise kontinentalne blokade Napoleon je odlučio da je vojnički uništi. Ogromna Napoleonova vojska prešla je reku Njemen juna 1812. god. Dva značajna sukoba kod Slomenska i Borodina nisu ispunila Napoleonova očekivanja. Napoleon je odlučio da odstupi iz Rusije. Ruska armija pod komandom talentovanog vojskovođe Kutuzova i gerilci zadavali su neprijatelju teške udarce. Nastupila je oštra zima što je Napoleonovu armiju dovelo u bezizlaznu situaciju. Neslavni povratak Napoleona iz Rusije podstakao je Englesku, Prusku i Austriju da sa Rusijom obrazuju novu koaliciju. Napoleon je organizovao novu vojsku ali je kod Lajpciga u “ bici naroda “ 1813. godine potučen. Napoleon je zbačen i zatočen na ostrvu Elbi, a u Francuskoj je za kralja doveden Luj XVIII. Napoleon je 1815. godine ponovo došao na vlast ali ga je posle vladavine od 100 dana zbacila koalicija velikih sila, Napoleon je proteran na ostrvo Svetu Jelenu gde je umro 1821.