Википедија

Корисник:MajaJadranka/песак

Фердинанд де Сосир (франц. Ferdinand de Saussure; Женева, 22. новембра 1857. - Vufflens-le-Château крај Моргеса, 22. фебруара 1913.) је швајцарски лингвиста који је својим поставкама утемељио модерну лингвистику и дао темеље европском структурализму, лингвистичком правцу који се развио двадесетих и тридесетих година 20. века. Надасве је прихваћено да је он један од оснивача лингвистике 20. века и један од проналазача семиотике/семиологије (то је урадио заједно са Charles Sanders Peirce-ом).

Један од преводилаца његових дела, Рој Харис (енгл. Роу Харрис), сумирао је Сосиров допринос лингвистици и студије читавог низа друштвених наука. Свој највећи утицај Сосир је оставио на лингвистику, филозифију, психологију, социологију и антропологију. Иако је сво његово стваралаштво прошло кроз бројне промене и било изложено критици током времена, димензије које је представио Сосир наставиле су да информишу о савременим приступима феномену језика. Лингвиста Прашке школе Јан Мукаровски ( чешки: Jan Mukařovský) пише да се Сосирова ,,открића унутрашње структуре језичких знакова разликују од знакова више акустичних ствари... и од менталног процеса, и да је овакав развој нови пут који је отворен не само за лингвисте, него и за будућу теорију литературе.“ Ruqaiya Hasan расправља о томе да је ,,утицај Сосирове теорије лингвистичких знакова био надасве модеран и да су касније теорије настајале у складу са њом: те теорије су познате као пре-Сосиревска, Сосиревска, анти-Сосиревска, пост-Сосиревска, и не-Сосиревска.


Биографија уреди

Фердинанд Mонгин де Сосир је рођен у Женеви 1857. године. Његов отац био је Хенри Луис Фредерик де Сосир, минеролог, ентомолог, таксомониста. Сосир је још од своје четрнаесте године исказивао широки спектар својих талента и интелектуалних способности. Након годину дана студирања латинског, грчког, санскрита и похађања многих курсева на универзиту Женева, започео је дипломски рад на универзитету Лајпциг 1876. године. Две године касније, у својој двадесет првој години, Сосире објављује књигу,, Меморија на примитивном систему самогласника индоевропских језика“. Након тога студирао је годину дана на универзитету Берлин код предавача Хајнрихом Зимером, са којим је проучавао келтски, и Херманом Оденбергом, са којим је наставио своје учење о санскриту. Вратио се у Лајпциг да одбрани своју ,,Докторску дисертацију за употребу генитива апсолутно у санскриту“, за шта му је уручен докторат у фебруару 1880. године. Убрзо после тога пребацио се на универзитет у Паризу где је предавао санскрит, готски и јужни немачки а понекад и друге предмете.

Предавао је на Практичној школи високих студија (фр. École pratique des hautes études) 11 година, током којих му је додељена титула витеза легије части. Он се вратио у Женеву где му је понуђено место професора на том универзитету. Тамо је предавао санскрит и индо-европски све до краја свог живота. Тек од 1907. Сосир је почео да предаје курс основне лингвистике, који ће нудити 3 пута, завршавајући у лето 1911. Умире 1913. у Вулфенс ле Шатеу у Воду у Швајцарској. Његов брат био је Есперанист Рене де Сосир а његов син је био психоаналитичар Рејмонд де Сосир. Сосир је покушао много пута 1880. и 1890. да напише књигу о основним одликама лингвистике. Његова предавања о битним принципима и описима језика у Женеви су између 1907. и 1911. скупљена и објављена од стране његових ученика после његове смрти у ,,Курсу опште лингвистике“ 1916. године. Неки од његових рукописа, укључујући и недовршени есеј откривен из 1966. су објављени у ,,Записима о општој лингвистици“ иако је већина садржаја у књизи већ била објављена у Енглеровом критичком издању у ,,Путањи“ 1967 и 1974. године.

Живот и дело Фердинанда де Сосира уреди

Сосуров рад и утицај

Сосирове теоретске реконструције о језичком прото индо европском вокалном систему, и посебно његова теорија о ларингелима иако незаписана у то време, је уродила плодом и добила одобрење након дешифровања Неше у раду каснијих генерација лингвиста као што су Емиле Бенвенист и Валтер Кувреур, који су добили инспирацију из читања ,,Меморија“ из 1878. Сосир је такође имао велики утицај на развој лингвистичке теорије у првој половини 20.века. Његова два тока мисли појављују се независно један од другог, један у Европи, други у Америци. Резултати оба су имала у себи основна значења Сосирових мисли у формирању начела центералне структуре лингвистике. Његов статус у савременој теоријској лингвистици је много мањи, са много кључних позиција које су застареле или су биле теме расправа, иако и сам 21.век остаје склон Сосировом утицају.

Сосир тврди да је лингвистички облик произвољан, и да из тог разлога сви језици функционишу на сличан начин. Према Сосиру, језик је прозвољан зато што нема циљне везе између знака тј. слова (слова која стварају реч ,,мачка“) и ствари на коју се односи (наша замисао при помисли на појам тј. реч ,,мачка“). Значење ће се појавити када помислимо на реч мачка не зато што постоји објективна веза између речи мачка и мачке као животиње на коју она упућује; врло често, значење ће се појавити и када реч мачка упоређујемо са неком другим речима које имају супротно значење, као што су на пример ауто или отирач. Управо на ово је Сосир мислио када је рекао да је језик самореферцијалан.

Дело које је имало највећи утицај на Европу урађено је од стране Прашке школе тј. Николаја Турбетцког и Романа Јакобсона који су били најзаслужнији за постављање фонолошке теорије у наредним деценијама после 1940 године. Јакобсонова универзалност структурално функционалне теорије о фонологији, заснована на хијерархији значности обележја, је било прво успешно решење на равно лингвстичке анализе према Сосировској хипотези. С друге стране, Луис Хлемсљев и Копенхашка школа су захтевале нове интерпретације лингвистике од оквира структуралних теорија.

У Америци Сосирова идеја је представљала дистрибутионализам Ленарда Блумфилда и пост- Блумфидски структурализам ученика као што су Јуджин Нида, Бернард Блох Џорџ Л. Трагер, Рулон С., Велс 3., Чарлс Хокет и преко Зелинга Хариса и младог Ноама Чомског. У додатку Чомсковој теорији о промењивој граматици, друга савремена развијања структурализма су обухватала радове Кенета Пајка и Мајкла Силверстеина. Системска функционална лингвистика је теорија за коју се сматра да заснована на основу Сосировог принципа знака, са малим променама. Рукваија Хасан описује системску функционалну лингвистику као пост-Сосуровску лингвистичку теорију. Мајкл Халидај каже да:


Сосир је узео знак као оранизујући концепт за лингвистичку структуру, користећи је да би изразио конвенционалану природу језика у фрази ,,Произвољност знака“. Ово има ефекат наглашавања онога што јесте, у ствари, једна тачка произвољности у систему, углавном фонолошки облик речи, и тиме се дозвољава непроизвољност осталих да би се добила боља јасноћа. Пример нечега што је изразито непроизвољно је начин на који различите врсте значења у језицима су изражене другачијом врстом граматичке структуре, као што се јавља када лингвистичка структура протумачи у функционалним терминима.

Курс oпште лингвистике уреди

Главни чланак: Course in General Linguistics

Сосирово најутицајније дело, Курс опште лингвистике (фр.Cours de linguistique générale ) је постхумно објављен од стране његових бивших ученика, Чарлса Бејлија (Charles Bally) и Алберта Сеченхаја (Albert Sechehaye), на основу белешки које су записивали на Ссировим предавањима у Женеви. Курс опште лингвисике постао је један од најуважајнијих радова двадесетог века, не првобитно због свог садржаја (многе идеје су биле већ виђене у другим делима двадесетог века), него због иновативног приступа које је Сосир доносио у дискусијама лингвистичких феномена.

Централна мисао је да језик може бити разматран и као формални систем састављен од различитих елемената, остављајући по страни унеређену савремену дијалектику и разумевање. Примери ових елемената укључују његову мисао о лингвистичким знацима, који су равномерно распоређени. Иако знаци могу такође имати одређене референте, Сосир је ово последње питање оставио да буде у склопу лингвистичких делокруга.

Кроз њеову књигу, он је говорио да лингвисти могу да развију синхрнизујуће анализе текстова или теорија језика али, морају научити много више о језику онаквим какав он постоји у било ком тренутку. ,,Језик је систем знакова који означава идеје“. Наука која проучава улогу знакова у склопу друштва и која је део социјалне и опште психологије. Сосир је верова ода је семиотика усресређена на све што може бити схваћено као знак, и он је управо то и називао семиотиком.

У том делу постоји пет темељних дихотомија: • језичка делатност (langage): језик (langue) - говор (parol) • језички знак: означитељ (signifié) – означеник (signifiant) • приступ: интерна лингвистика - екстерна лингвистика • перспектива: синхронија - дијахронија • односи: синтагматски односи - асоцијативни односи

Њој је Де Сосир придао и шесту дихотомију разликовања форме и супстанције.

Сосир је одредио предмет лингвистике и рекао да је то језик, објашњавајући притом дистинкцију језика и говора. По њему предмет неке науке мора бити устројство, а језик то јесте.

Управо је поглед на језик као устројство и структура, оно што је касније развило структурализам. По том правцу, задатак лингвиста јесте проучавање језика као динамичког система.

Теорија ларингала уреди

Док је студирао, Сосир је објавио битан рад о Индо-Европску филозофију која је захтевала постојање духова у Прото-Индо-Европи званих сонантни коефицијенти. Скандинавски учењак Херман Милер (скан. Hermann Möller) је предложио да ово уствари буде ларингелови консонанти, што доводи до закључка да је то познато сада као Ларингалова теорија. Било је полемике око проблема са којим се Сосир сусрео, где је он покушавао да објасни како је успео да направи систематске и предвидиве хипотезе из познатих лингвистичких података до непознатих који су били подстакнути њиховим развојем у структурализму. Сосирова предвиђања о опстанку примарног коефицијента-ларинеала и њихове еволуције показала су велики успех када су откривени и дешифровани хетитски текстови педесет година касније.

Касније критике уреди

Завршна реченица Сосировог ,,Курса генералне лингвистике“ је била изазов у многим академским дисциплинама и поддисциплинама са значењем да:,,је лингивстика као једини и исправни објекат језика предвиђена себи и само себи“. Од друге половине двадесетог века, многа Сосирова дела била су под тешким критикама.

Сосирове лингвистичке идеје се и даљњ сматрају значајнима за своје време, али су затим проживеле знатан реторички развој са циљем да се докаже како се лингвистика мења и како се мењала кроз векове. Као последица, Сосирове идеје су сада често презентоване од стране професионалних лингвиста као истекле и као замењене развојем конгитивне лингвистике и генеративне граматике, или су биле толико измењене у односу на њихов првобитни садржај да су њихова коришћења у пређашњем облику вема тешко изводљива а то би са собом носило и ризик измене, као и у системској лингвистици. Овај развој је са временом претеран, ипак; на пример Жан Костер (Jan Koster) тврди: ,,Сосир, сматран једним од најзначајнијих лингвиста прве половине двадесетог века у Европи, тешко да је играо улогуу у тренутним теоретским размишљањима о језику. Много боље би било рећи да су Сосирови доприноси били уткани у то како је приступано језику са таквог фундаменталног нивоа како то и бива, за многе намере и сврхе, невидљиве, баш као допринос неограматичара у деветнаестом веку“. Претеране реакције су такође могле бити виђене и код конгитивног лингвисте Марка Турнера, који говори да су многи Сосиреви концепти били ,,све у свему погрешни“. Овде је пре неопходније бити фино нијансирати позиције које су биле приписиване Сосиру и њиховом утицају на развој лингвистичких теорија у свим школама; за актуелне интерпретације Сосирових дела, видети Пола Тибалта (Paul Thibault). Као и многи принципи структуралне лингвистике који су и даље мењани и прилагођавани у датој пракси и према ономе што је било научено и оличено у функционисању мозга и улоге језика у томе, начелно су почели са Сосиром а и даље се може видети њихов утицај и дан данас.

Семиологија уреди

Сосир је један од оснивача семиотике, а науку о њој називао семиотика. Његов концепт знакова као референтних форми граде језгра. Иако врло често превиђене или занемарене, подједнако важне су и димензије синтагматског и парадигматског лингвистичког описа.

Уместо фокусирања на његову теорију порекла језика и његових историјских аспеката, Сосир се усресредио на његове шаблоне и функције. Иако је име било промењено у семиотика, Сосирова теорија је и данашњем друштву врло распрострањена. Он је такође веровао да веза која постоји између значења потпуно арбитрарна и аналитична.

Неки лингвисти су скренули пажњу на чињеницу да Сосир није ,,измислио“ семиотику, већ је њој придодао средњовековно аристотеловско и неоплантонистичко знање. Сосир није урадио ништа друго до реформисао античку теорију у Европи, судећи према морерним концепцијама.

Утицај ван лингвистике уреди

Принципи и методи који су бии заступљени у структурализму касније су прилагођени захваљујућим француским интелектуалцима из разних сфера, као што су Роланд Бартес, Џек Лакан и Клод Леви Штраус. Ови ученици су попримили утицај Сосирових идеја у њиховим личним сферама истраживања (књижевност, филозофија, психоанализа, антропологија). Међутим, њихове интерпретације Сосирових лингвистичких теорија прокламовању краја структурализма у те две дисциплине!!!!


Види такође уреди


Референце уреди

  • Culler, J. (1976). Saussure. Glasgow: Fontana/Collins.
  • Ducrot, O. and Todorov, T. (1981). Encyclopedic Dictionary of the Sciences of Language, trans. C. Porter. Oxford: Blackwell.
  • Harris, R. (1987). Reading Saussure. London: Duckworth.
  • Holdcroft, D. (1991). Saussure: Signs, System, and Arbitrariness. Cambridge University Press.
  • Веселинов, Д. (2008). Българските студенти на Фердинанд дьо Сосюр (The bulgarian students of Ferdinand de Saussure). Университетско издателство "Св. Климент Охридски" (Sofia University Press).
  • Joseph, J. E. (2012). Saussure. Oxford University Press.
  • Sanders, Carol (2004). The Cambridge Companion to Saussure. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80486-8. 
  • Wittmann, Henri (1974). "New tools for the study of Saussure's contribution to linguistic thought." Historiographia Linguistica 1.255-64. [1]

Спољни линкови уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:MajaJadranka/песак&oldid=11893402”