Корисник:Milicaa96/песак
ZAČINSKE BILJKE
Živeći u prirodi čovek je kroz vekove i pokoljenja sticao dragoceno iskustvo. Pored ostalog otkrio je otrovnost, lekovitost i hranljivost raznog bilja sa kojim se svakodnevno sretao u večitom lutanju i borbi za bolji i lakši život. U XIX i XX nauka je pritekla u pomoć. Hemijskim ispitivanjima utvrdjeno je u kojoj je fazi razvoja izvesna biljka najbogatija lekovitim sastojcima. Takodje je otkriveno da lekoviti sastojci nisu uvek podjednako rasporedjeni u svim biljnim organima. Po pravilu, u doba cvetanja biljka ima najviše lekovitih sastojaka u listovima i cvetovima, a na kraju vegetacije u podzemnim organima, plodovima, semenju i kori. Prema tome, od vremena berbe umnogome zavisi lekovitost biljke. Vreme berbe 1. Rano u proleće ili već krajem zime beru se pupoljci bora, breze, jablana i topole. Imela se bere od decembra do februara, dok je hladno.
Cveće se bere čim biljka procveta. Procvetalo, oplodjeno i klonulo cveće nema miris, boju, lekovitost i trgovačku vrednost kao ono koje se tog jutra rascvetalo. Od majske ruže beru se potpuno razvijeni, ali neotvoreni pupoljci. Lišće i cele biljke treba sakupljati u trenutku kada se na njima pojavi prvi cvet. Medjutim i tu ima izuzetaka. Tako, na primer, list matičnjaka se bere pre cvetanja, jer je u to vreme najmirisniji i najkrupniji. Od pelena se dobijaju dve droge: za fabrike likera i gorkih rakija bere se biljka visoka svega 1-2 pedalja, a za farmaceutsku upotrebu traze se vrhovi grančica u cvetu. [1]
Glog(Crataegus oxycantha)je obično grm, dva metra visok, a može da naraste i kao drvo visoko do osam metara. Beli i svetlorozi cvetovi koji cvetaju u maju i junu imaju snažan i neprijatan miris. Njegovi okrugli i svetlo-crveno-smeđi plodovi imaju slatkast ukus i nekada su se koristili kao hrana. Budući da cveta u maju biljka se drugačije naziva i majska ruža. Glog poboljšava cirkulaciju u koronarnim arterijama i jača srčani mišić. Koristan je i upotrebljava se u stanjima nakon infrakta i operacije srca.,[2]
Plodovi semenja уреди
Plodovi semenja se beru kad su potpuno zreli. Medjutim i tu ima izuzetaka. Na primer šipak ili šipurak ne treba brati zreo, ne sme se čekati da omekša, jer zreo šipak ima manje vitamina C. Kore treba guliti u rano proleće, kad ima najviše sokova, jer je u to vreme koru najlakše skidati. Redje se kora guli u jesen posle opadanja lisca. Ljušti se samo zdrava, živa i mlada glatka kora koja nije ispucana i oštećena zato što stara mrtva kora ima manje lekovitih sastojaka ili ih uopšte nema.
Korenje уреди
Korenje i druge podzemne organe treba vaditi u jesen, redje u proleće, ali ima izuzetaka. Na primer od zeljastih jednogodišnjih biljaka podzemni organi se vade kad je biljka u cvetu, jer se tada najlakše mogu naći. Od višegodišnjih treba sakupljati samo krupno , potpuno razvijeno korenje. Začinske i lekovite biljke se koriste u medicini, kozmetičkoj industriji i kao začini za hranu. Većina ovih biljaka su trajnice sa mekim stabljikama koje propadaju svake zime. Kod nekih začinskih biljaka kao što je ruzmarin, koriste se samo listovi. Kod drugih kao što je beli luk, koristi se lukovica. Kod komoraca se koriste semenke, lukovice i lišće. Korijander se gaji zbog semena i listova.
Ovo su samo neke od najpoznatijih lekovitih biljaka koje se, sveže ili osušene koriste u medicini ili kao začini u kulinarstvu [3]. Arome im potiču od organskih materija u listovima, koje se nazivaju 'esencijalna ulja'.
Biljke sa esencijalnim uljima уреди
Žalfija Biljka(Salvia officinalis) od 2-3 decimetra visine, a može biti i viša. Stablo je pri dnu upola šibljasto, vrlo granato, sa uspravljenim granama. To je biljka beličastog lišća, ljutog je ukusa i veoma jakog mirisa. Žalfija je biljka za koju su travari od davnina verovali da ima mnoga lekovita svojstva. Njen naučni naziv Salvia potiče od latinske reči salvere, koja znaci ,spasavati'. Stari lekari su je upotrebljavali protiv bolesti organa za varenje, protiv bolesti pluća, nervnih bolesti, reumatizma, vrućice, skorbuta i jakog znojenja. Žalfija sadrži isparljivo mirisno ulje, tanin, smolaste i gorke supstancije. U isparljivom ulju žalfije ima jedan sastojak koji deluje antiseptično (cineol), a zbog tujona kojeg takodje ima u mirisnom ulju, žalfija može u većim količinama da bude i škodljiva pa i otrovna. List žalfije se i danas upotrebljava u savremenoj medicini, sam ili kao sastojak u raznim biljnim smesama za spremanje čaja ili tinkture za ispiranje usta i grla protiv zapaljenja kao blago antiseptično sredstvo.[4]
Kantarion (Hypericum perforatum) Kantarion raste svuda kao korov, a najvise ga ima na napuštenim njivama. Kantarion je trajnica sa zutim cvetovima, koja se koristi kao narodni lek (kantarionovo ulje) za lecenje rana, posekotina i opekotina. Ponegde je nazivaju i trava Sv. Jovana, jer se verovali da joj je lekovita podario Sveti Jovan Baptist - sok iz njenih listova prfstavlja njegovu krv. Kantarion je poznata i omiljena biljka u narodu. Za lečenje se bere gornja polovina biljke u cvetu. Pijatnog je mirisa dok je opojnog i gorkog ukusa. Sadrži etarsko ulje, tanin , razne boje (hipericin) i druge sastojke. Najviše se upotrebljava za spremanje lekovitog zejtina (Oleum Hyperici) koji služi za lečenje i zarašćivanje rana, posekotina i drugih povreda na koži. Kantarion se masovno koristi u kozmetici kao sirovina iz koje se dobijaju razni sastojci za negu i zastitu koze.[5]
Beli slez (Althea officinalis) Beli slez je višegodišnja biljka visoka 1-2m. Ima beličasto, runjavo, plitko usečeno lišće. Ima bledoružičasto lišće i raste na vlažnim mestima , naročito na rečnim ostrvima i na vodoplavnom zemljištu kraj većih reka. Od belog sleza se koristi koren i list, dok se cvet redje koristi. U korenu belog sleza ima 30-35 % sluzi, oko 35 % skroba, oko 10 % pektina, oko 10 % šećera i drugih sastojaka. Sluz je glavni lekoviti sastojak. Beli slez se koristi kao lek protiv bolova u grudima, promuklosti, teškog disanja, kašlja i plućnih bolesti.[6]
Lincura (Gentiana lutea) Ova divlja biljka raste u višim brdskim i planinskim krajevima. U Srbiji je ima na mnogim planinama (Zlatibor, Tara, Suva planina, Goč, Kopaonik i dr.). To je biljka visoka oko metar i više sa krupnim lišćem koje je eliptično i na trsku nasadjeno. Stablo je debelo i šuplje , dok je koren dugačak, valjkast i granat. Cveće je žuto i na vrhu stabljike sakupljeno u gomilice. Razvija se u julu i avgustu. Koren licure ima gorke, ali neotrovne supstancije (genciopikrin i gencioamarin), pektin koji u vodi buari, groždjanog, voćnog i običnog šećera i raznih naročitih šećera (gencijanoza, genciobioza), boja i drugih sastojaka, a prevreo, fermentisan koren ima jos i aromatičnih, mirisnih sastojaka. Lincura se u lekarstvu smatra kao toničan lek odnosno kao lek za jačanje i okrepljenje. Koren lincure se koristi protiv groznice, bolova u stomaku, malaksalosti i poboljšanje apetita.[7]
Majčina dušica (Thymus serpyllum) Majčina dušica je jedna od najpoznatijih lekovitih biljaka. Raste kao polegao gust žbunić, na suvim, sunčanim kamenitim obroncima, na suvim livadama i na šumskim čistinama. Cveta preko celog leta i vrlo je prijatnog i aromatičnog mirisa. Od majčine dušice se sakupljaju zeljasti izdanci u cvetu. U njima ima etarskog ulja, tanina, gorkih i drugih sastojaka. Koristi se za lakše iskašljavanje, za jačanje stomaka, protiv grčeva u organima za varenje i slično. Destilacijom pomoću vodene jare iz nje se može dobiti etarsko ulje koje sadrži fenološka jedinjenja (karvakrol, timol) i zbog toga ima izrazita antiseptična svojstva.[8]
Timijan (Thymus vulgaris) Ova biljka se javlja kao samonikla u području Sredozemlja dok se u našoj zemlji najviše gaji u Vojvodini. Od timijana se upotrebljava nadzemni zeljasti deo u cvetu, lišće i etarsko ulje. Timijan ima više etarskog ulja od majčine dušice, u njegovom ulju ima više fenolških sastojaka, naročito timola, nego u ulju majčine dušice. Timijan se koristi kao lek i zacin. Upotrebljava se protiv velikog kašljaja u obliku raznih preparata (sirup, tinktura). Timijanovo etarsko ulje se koristi kao antiseptično i aromatično sredstvo i za izradu preparata za održavanje lične higijene. Iz etarskog ulja se dobija timol-fenolsko jedinjenje, antiseptik i konzervans.[9]
Literatura уреди
- 1.Biljke, Džon Farndon
- 2.Narodni učitelj, Prva knjiga (Jevandjelje zdravlja) Vasa Pelagić