Корисник:Vlabo~srwiki/песак
Несрећа у Алексиначком руднику 1940. догодила се 27. јула 1940.године у којој је страдало 11 рудара. У једном од окана, окну „Св. Александар“ на дубини од 270 метара избио је пожар и својим отровним гасовима угушио је несрећне рударе. После несреће, Управа рудника издала је званично саопштење у коме каже да она није крива и да су за несрећу у руднику криви рудари.
Највише погинулих било је из села Бобовиште, поред Алексинца. То је изазвало талас незадовољства, који се проширио међу радницима и њиховим породицама, по селима и у самом Алексинцу.[1]
Алексиначки рудници основани су 1883.године, а од 1903.године били у рукама белгијских капиталиста, који су га назвали „Безимено друштво рудника угља у Алексинцу“, са седиштем у Бриселу. Од 1913.године директор рудника био је инжењер Прим Арнолд.[2]
Извештавање медија о догађају уреди
У целу ситуацију умешали су се и новинари из Ниша, који су покушали да извуку личну корист из несреће. Један од њих био је и Мирослав Мих. Зотовић, власник и уредник листа „Преглед“, специјализованог за извештавање по питању индустрије, трговине, занатства, угоститељства и туризма са информативним додатком. Дотични се понудио Управи рудника да својим листом паралише неповољну пропаганду поводом ове несреће. Извињавајући се што неки новинари ''тенденциозно'' приказују ствари, он је решио „да коначно сузбије злочиначку делатност извесних друштвених дезертера и да разбије тенденциозне гласове које су људи протурали кроз народ, уништавајући наш новнарски углед.“[1]
Из првог писма, које је упутио Управи рудника, види се његово виђење решавања настале ситуације, где се прво позива зарад објективности писања на свој хонорар, а затим износи предлог како то спровести уз дело, позивајући се на хитност у реаговању. Ту се позива да 100 бројева шаље у Бобовиште, јер је тамо живело највише настрадалих, али зато у Алексинцу ће продавати лист. У свом другом писму Управи, да би осигурао зараду и одобровољио послодавца за које је радио – да би скренуо пажњу јавности од трагедије, позива се на наводне ефекте које је лист изазвао у Нишу и да исто треба да поступи Управа рудника у Алексинцу и на руднику. [1]
Летак Алексиначких рудара и КПЈ уреди
На политичку сцену алексиначког краја од 1938.године појављују се нови кадрови, који уносе свежину и више борбености. Имена Миодрага Миловановића Дракчета, Јелке Радуловић, Момчила Поповића, Стојана Живковића, Банета Савића, све више се афирмишу на руднику као стварни заштитници интереса радничке класе. У пролеће 1938.године формирана је партијска организација у Алексинцу, а у јесен исте године актив СКОЈ-а. Већ наредне, 1939.године формирана је партијска ћелија на руднику, а о њеном саставу се зна да је секретар био Бане Савић, радник радионице, родом из Брадарца. Он је развијао политички рад, лепљени су и дељени леци, у којима је указивано на режимске махинације и капиталистичку експлоатацију рударских радника.[1]
На страну унесрећених рудара стаје партијска ћелија КПЈ, тако да партијска организација узима ствар у своје руке, ступа у контакт са многим радницима и у њихово име, дана 28.јула 1940.године, издаје опширан летак под насловом „Радном народу Алексинца и околине“ у коме се прецизно указује да су кривци за несрећу белгијски капиталисти, који нису водили рачуна о безбедности раднка и заштити на раду.[1]
Аутори овог летка били су Миодраг Миловановић Дракче и Бранислав Савић Бане, у договору са групом радника, затим су летак умножили и преко напредних радника растурали у граду и по селима. Летак је изазвао још неповољније коментаре за белгијске акционаре, а појавили су се и натписи у дневној штампи, са сличним погледом на несрећу. Озлојеђени акционари и њихови сарадници, уз помоћ власти - полиције, хапсе неколико невиних радника, али их убрзо пуштају, јер нису добили очекиване податке. Полиција је о штампању летка нешто начула, па је извршен претрес куће Дракчета Миловановића у Бобовишту, где је летак стварно и био штампан и пронађен је шапирограф, али су трагови штампања летка благовремено утклоњени.[3]
Последице уреди
Тадашње власти нису могле тако брзо да прикрију ову трагедију путем тенденциозног писања државних новина и малом новчаном надокнадом породицама погинулих. Радници ангажовани на окну „Св. Александра“ одбили су да иду на посао, јер рудник није био обезбеђен и безбедан за рад. Да би се оправдала пред радницима и смирила незадовољство, Управа је онда кривицу бацила на сменског надзорника Смиљанића, тако што је добио отказ и удаљен је са рудника.[1]
Референце уреди
Спољашње везе уреди
- ^ а б в г д ђ Миловановић, Мирослав (01.август 1959.године). „Поводом летка Алексиначких рудара”. Народне новине, Ниш. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - ^ „LEKAR I PIVAR OTVORILI ALEKSINAČKI RUDNIK”. Aleksinac biz (на језику: rs). Приступљено 2021-05-18.
- ^ Мирчетић, Драгљуб (1984). Хронологија нишког региона 1919. – 1945. Ниш: Градина. стр. 122.