Логор Ашах на Дунаву

Логор Ашах на Дунаву био је један од концентрационих логора за Србе и друге неподобне народе које је основала Аустроугарска за за време Првог светског рата.

Логор Ашах на Дунаву
Сабирни логор
Marckt Aschach (Merian).jpg
Ашах на Дунаву
Логор Ашах на Дунаву на мапи Аустрије
Логор Ашах на Дунаву
Координате48°22′00″ СГШ; 14°01′00″ ИГД / 48.366667° СГШ; 14.016667° ИГД / 48.366667; 14.016667 Координате: 48°22′00″ СГШ; 14°01′00″ ИГД / 48.366667° СГШ; 14.016667° ИГД / 48.366667; 14.016667
МестоАшах на Дунаву
Под контролом Аустроугарска
Постојаојесен 1915—новембар 1918.
Број затвореника10.903 (Срба)
Број жртава5.362 (Срба)

Назив, положај и инфраструктураУреди

Назив

Званичан назив логора био је: нем. Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Aschach an der Donau или на српском „Царски и краљевски логор за ратне заробљенике Ашах на Дунаву”.

Положај

Логор се налазио поред Дунава у близини града Линца у серверном делу Аустрије, у покрајини Горња Аустрија и недалеко од логора Маутхаузен, који је био низводно и још ближе Линцу.

Размештен у близини великог воденог објекта као што су ритови Дунава логор је имао влажну и оштрију климу него у Србији, што је константно нарушавало здравље српских логораша, ненавикнутих на овакве услове живота.

Инфраструктура

Инфраструктуру логора чиниле су привремено подигнуте бараке, дуго без прозора и врата, у којима је у двоспратним креветима било смештено од 150 до 250 заточеника. Бараке су биле опасане високом и густом жичаном оградом, поред које се налазио два метра дубок ров.[1]

„На сваких 50 корачаја стајао је стражар. Ноћу су страже биле чешће, а патроле су их стално обилазиле…”[2]

ИсторијаУреди

Предуслови

Масовне депортације становника Србије у Првом светском рату, међу којима се били Срби, Јевреји, Роми и других нација, Аустрогурска је из Краљевине Србије, отпочеле након њенњ окупације од јесени 1915.

Из извештаја Краљевско-царског Војног гувермана у Београду сазнаје се да је само у периоду од 30. августа до 10. новембра 1916. ”са подручја Београда, Крушевца и Крагујевца у логоре у унутрашњости Монархије депортовано 16.577 грађана Србије: 4.399 у Ашах, 4.252 у Браунау, 4.667 у Хајнрихсгрин, 593 у Нежидер”, а осталих 1.576 је распоређено „у радне логоре”.[3]
Оснивање и услови у логору
 
Једна од сахрана заточеника у логору Ашах

Логор у Ашаху основан је у лето 1914. године, а у њега су српски заробљеници и интернирци доспели почетком 1915. године након премештања из логора из северне Угарске. Са њима је била пребачена и већа група официра и из логора Хајнрихсгрин из Чешке. Српски официри у логору Ашаху били су смештени у седам добро чуваних дрвених барака, око којих је на сваких 50 метара стајао по један стражар. Ноћу су страже биле бројчано увећане, а патроле су стално обилазиле заточенике у баракама.”[2]

Током наредених ратних година пристизале су нове велике групе интернираца, који су улогор стизали ујако тешком физичком и психичком стању, изнурене дугим маршевима и транспортима „попут марве”, тако да су бараке брзо постале пренатрпане и тесне.[1]

Услови логорског живота били су испод сваког хигијенског минимума, логораши су били „траљаво, готово никакво обучени и обувени”, тако да је прва зима 1915. године однела много жртава.[1] Хладноћа је била доминантан узрок смрти, чак и у односу на сталну глад, којој су били изложени логораши, што поткрепљује извештај Живка Топаловића:

„Није био потребан термометар да се мери хладноћа. Хладноћа се мерила бројем мртвих.”[4]

Бројно стање заточеника у логору Ашах на Дунаву.[1]
Месец и година Бројно стање Извор података
1916. 10.903 Архив Војске Србије 1916.[5]
мај 1917. 6.355 Службе Војног генералног гувернмана у Србији
јун 1918. 4.418 Секција концентрационог логора Маутхаузен, 1995.[2]

Најтежа година за заточенике логора била је 1916. године, у време ратом изазване економска криза. Криза је изазвала такве услове да су једноставно заточеници онесвешћивали од глади и умирали на ногама или при ходу, исцрпљени тешким условима рад, гурајући празна колица, да би их у тим истим колицима мртве враћали у логор. Глад је затворенике приморавала да глођу кости са ђубришта, и траву и друго самоникло биље.[1]

Неки од одважнијих покушали су бекство, и у томе успевали. Док су други спас од мука пронашли у бекству помоћу новца, поткупљујући аустријске стражаре који су били гладни и склони примању мита. Бегунци који би се домогли Швајцарске, у њу су доносили вести о неподношљивим условима у аустроугарским логорима.

Кроз њега је прошло око 11.000 Срба, највише са простора Босне и Херцеговине, Шумадије, Подриња, Рашке, Црне Горе, Тимочке Крајине. Затвореници логора, који су били највише са простора Босне и Херцеговине, Шумадије, Подриња, Рашке, Црне Горе, Тимочке Крајине, у логор Ашах довожени су теретним вагонима, углавном почетком 1915. године, у току прерасподеле затвореника из Угарске, пошто у другим логорима није било довољно места.

ЗанимљивостУреди

У логору Ашах на Дунаву, српски заробљеници су повремено објављивали рукописне новине „Пулс”, чијих неколико бројева се данас чува у Народној библиотеци Србије у Београду.

ЕпилогУреди

Након окончања Првог светског рата логор је затворен, почетком новембра 1918. године. Преживели логораши су враћали у новоосновану Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, возовима углавном до Новог Сада, а онда у Срем или преко Дунава у Шумадију.

У логор Ашах на Дунаву, од јесени 1915. до новембра 1918. године, било је заточено 10.903 српских војника, официра и цивила.

Аустроугарска царевина је у овом и њему сличним логорима организацију живота подесила тако, да логораши неосетну стрељањем или вешањем, већ спостепено изазивајући смрт, кумулативним дејством глади (која је узела највећи данак), болестима и заразом и тешким и опасним радовима.

Циљ је постигнут: да је наших (логораша) сваким даном све мање! Систематско истребљење![6]

Као и код других логора из Првог светског рата, ни у овом није утврђена коначна цифра страдалих заточеника, веће се користи податак Петра Опачића из 1994. године који наводи...

...да је на војном гробљу у Ашаху на спомен-плочи уклесано да су ту сахрањена 5.362 Србина.[7]

Спомен обележјеУреди

Након завршетка Првог светског рата на локацији бившег логора подигнута је симболична спомен-плоча, у знак сећања на овај казамат смрти.

Две деценије касније током Другог светског рата спомен плоча је уништена од нацистичких СС јединица, које су на тој локацији формирале логор, претежно за Јевреје из Аустрије и Немачке.

После Другог светског рата, подигнута је нова спомен-плоча, на којој је уклесано 5.362 имена Срба који су ту сахрањени, углавном војника и официра Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.

Данас ово стратиште повремено обилази српска заједница из Линца, и одржавају пригодне говоре и парастосе.

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Логор Ашах на Дунаву У: Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. стр. 221-222. DOI: 10.2298/ZMSDN1447201V
  2. 2,0 2,1 2,2 Стојиљковић, Д. (1995). Плава Дунавска гробница Маутхаузен 1914–1918. 1938–1945. Београд: Секција концентрационог логора Маутхаузен
  3. ^ Мориц (2014) – Moritz, Verena (2014): „Gefangenschaft“, In:H. Leidinger/V. Moritz/K. Moser/W. Dornik: Habsburgs schmutziger Krieg. Wien, 93-194.
  4. ^ Топаловић, Ж. (1918). За наше заробљенике. Крф
  5. ^ Архив Војске Србије (1916). Пописник бр. 5, К–400А, Ф–3, док. бр. 1–11. Број заточеника по логорима за 1916. годину
  6. ^ Николић Расински, М. К. (1919). Нежидерска епопеја, први део. Нови Сад: Издање књижарнице Светозара Ф. Огњановића.
  7. ^ Опачић, П. (1994). Политика геноцида Аустроугарске против Срба у првом светском рату. Војноисторијски гласник, 1–2, 47–78.

ЛитератураУреди

  • Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. стр. 221-222. DOI: 10.2298/ZMSDN1447201V
  • Стојанчевић, В. (1989). Цивилни интернирци у логорима Аустроугарске и Бугарске у време Првог светског рата. Стварање југословенске државе 1918. године. Београд: Научна књига, стр. 403–407.
  • Живко Топаловић, За наше заробљенике - конференција Живка Топаловића [1]

Спољашње везеУреди