Википедија

Мизофонија

Мизофонија, што значи „мржња према звуку“, предложена је 2000. године као стање у коме негативне емоције, мисли и физичке реакције изазивају специфични звукови.

Мизофонија није класификована као слушно или психијатријско стање, па се разликује од фонофобије (страх од звука); не постоје стандардни дијагностички критеријуми и мало је истраживања које показује колико је то уобичајено или о лечењу. Заговорници сматрају да мизофонија може негативно утицати на способност постизања животних циљева и уживања у друштвеним ситуацијама. Све до 2019. године није било доказаних метода за утврђивање стања.[1][2][3]

Показатељи и симптоми уреди

До 2016. године литература о мизофонији била је ограничена.[2] Малобројне студије показују да људи са мизофонијом углавном имају снажна негативна осећања, мисли и физичке реакције на специфичне звукове, које литература назива „окидач звука“. Ови звукови су обично меки, али могу бити гласни. Једно истраживање је открило да се око 80% звукова односи на уста (једење, грицкање, жвакање или пуцкетање балона од жваке, шапутање, звиждање итд.), а око 60% се понавља. Може се развити визуелни окидач повезан са звуком окидача.[2] [4] Чини се да мизофона реакција може да се појави и у одсуству звука. [2]

Реакције на окидаче могу укључивати агресију према пореклу звука, остављајући, остајући у његовом присуству, али трпећи, покушавајући да га блокирају или покушају да опонашају звук.[4]

Прва мизофона реакција може се појавити када је особа млада и може потицати од некога из блиске околине или од кућног љубимца. [4]

Посебно тешки случајеви мизофоније могу резултирати насилним импулсима према извору звука. Један такав случај објављен у часопису Психијатрија и Клиничка психофармалогија детаљно је описао „ неконтролисано насиље“ испољено од стране пацијента као одговор на окидач у виду друге особе која једе гласно. [5]

Људи са мизофонијом су свесни доживљаја, а неки га сматрају ненормалним; поремећај који она изазива у њиховим животима крећe се од благих до тешких.[4]Избегавање и друга понашања могу отежати људима који имају ово стање да постигну своје циљеве и уживају у међуљудским интеракцијама. [3]

Механизам уреди

Механизам мизофоније није познат, али чини се да, попут хиперакузије, може бити изазван дисфункцијом централног слушног система у мозгу, а не у ушима. [2]Уочено порекло и контекст звука су основни покретачи реакције. [3]

Студија из 2017. открила је да предњи оштри кортекс (који игра улогу и у емоцијама као што су љутња и у интегрисању спољног уноса, попут звука,утичу na органe као што су срце и плућа) изазива више активности у другим деловима мозга kao одговор на окидаче, посебно у деловима одговорним за дугорочна сећања, страх и друге емоције. Откривено је дa људи са мизофонијом садрже већу количину мијелина (масти које обмотовају нервне ћелије обезбеђујући електричну изолацију). Није јасно да ли је мијелин узрок или последица мизофоније и његово покретање других подручја мозга. [6] [7]

Дијагноза уреди

Не постоје стандардни дијагностички критеријуми. [4] Мизофонија се разликује од хиперакузије, која није специфична за дати звук и не укључује слично јаку реакцију, и од фонофобије, страх од специфичних звукова, aли се може јавити са једним. [8] Није јасно да ли људи са мизофонијом обично имају коморбидна стања, нити постоји ли генетска компонента.[4]

Класификација уреди

Дијагноза мизофоније није препозната у DSM-IV или ICD-10 и није класификована као поремећај слуха или психијатријског стања. [4] То може бити облик синестезије звука и емоција, и има паралеле са неким анксиозним поремећајима. [2] До 2018. године није било јасно да ли мизофонију треба класификовати као симптом или као стање.[3]

Управљање уреди

 
Когнитивно-бихејвиорална терапија

Дo 2018. године не постоје доказана лечења и није објављено насумично клиничко испитивање; пружаоци здравствене заштите углавном покушавају да помогну људима да се изборе са мизофонијом препознајући шта та особа доживљава и радећи на стратегијама суочавања.[2] [4] Објављене су неке мале студије о употреби звучне терапије која је слична терапији преквалификације тинитуса и о когнитивној бихевиоралној терапији, посебно терапији изложености, како би се људима омогућило да постану мање свесни звука окидача.[2] [3] Ниједан од ових приступа није довољно проучен да би се утврдила његова ефикасност.[3] [9]

Епидемиологија уреди

Преваленција још није позната; није познато да ли мушкарци или жене, или старији или млађи људи имају већу вероватноћу да имају мизофонију. [2][4]

Постојање неколико интернетских група за подршку са хиљадама чланова наводи се као вероватни показатељ његове преваленције. [10]

Етимологија уреди

„Misophonia" потиче од грчке речи μίσος (ИПА: /'misɔs/) што значи „мрзити“, и φωνη (ИПА: / фɔˈни /), што значи „глас“, што у преводу значи „звук мржње“, и скован је од стране аудиолога Павела и Маргарет Јастребоф 2000. године да разликују стање од других облика смањене звучне толеранције, попут хиперакузије (преосетљивости на одређене фреквенције и опсеге звука) и фонофобије (страх од звукова). [3] [9] [11]

Друштво и култура уреди

Људи са искуством мизофоније су формирали групе за подршку на интернету. [12][10]

2016. године објављен је документарни филм, „Тишина молим“ (енгл. Quiet Please), о мизофонији. [13][14]

Документовани случајеви уреди

Референце уреди

  1. ^ Tg, Sanchez; Fed, Silva (септембар 2018). „Familial Misophonia or Selective Sound Sensitivity Syndrome : Evidence for Autosomal Dominant Inheritance?”. Brazilian journal of otorhinolaryngology (на језику: енглески). PMID 28823694. Приступљено 20. 5. 2020. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з G, Bruxner (април 2018). „'Mastication Rage': A Review of Misophonia - An Under-Recognised Symptom of Psychiatric Relevance?”. Australasian psychiatry : bulletin of Royal Australian and New Zealand College of Psychiatrists (на језику: енглески). PMID 26508801. Приступљено 20. 5. 2020. 
  3. ^ а б в г д ђ е Ae, Cavanna; S, Seri (18. 8. 2015). „Misophonia: Current Perspectives”. Neuropsychiatric disease and treatment (на језику: енглески). PMID 26316758. Приступљено 20. 5. 2020. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Duddy, Diane F.; Oeding, Kristi A. M. (мај 2014). „Misophonia: An Overview”. Seminars in Hearing (на језику: енглески). 35 (02): 084—091. ISSN 0734-0451. doi:10.1055/s-0034-1372525. Архивирано из оригинала 05. 06. 2018. г. Приступљено 21. 03. 2022. 
  5. ^ Tunç, Serhat; Başbuğ, Hamit Serdar (2. 10. 2017). „An extreme physical reaction in misophonia: stop smacking your mouth!”. Psychiatry and Clinical Psychopharmacology. 27 (4): 416—418. ISSN 2475-0573. doi:10.1080/24750573.2017.1354656. 
  6. ^ PhD, James Cartreine (21. 4. 2017). „Misophonia: When sounds really do make you “crazy””. Harvard Health Blog (на језику: енглески). Приступљено 20. 5. 2020. 
  7. ^ S, Kumar; O, Tansley-Hancock; W, Sedley; Js, Winston; Mf, Callaghan; M, Allen; Te, Cope; Pe, Gander; De, Bamiou (20. 2. 2017). „The Brain Basis for Misophonia”. Current biology : CB (на језику: енглески). PMID 28162895. Приступљено 20. 5. 2020. 
  8. ^ Pj, Jastreboff; Mm, Jastreboff (2015). „Decreased Sound Tolerance: Hyperacusis, Misophonia, Diplacousis, and Polyacousis”. Handbook of clinical neurology (на језику: енглески). PMID 25726280. Приступљено 20. 5. 2020. 
  9. ^ а б Ae, Cavanna (април 2014). „What Is Misophonia and How Can We Treat It?”. Expert review of neurotherapeutics (на језику: енглески). PMID 24552574. Приступљено 20. 5. 2020. 
  10. ^ а б A, Schröder; N, Vulink; D, Denys (2013). „Misophonia: Diagnostic Criteria for a New Psychiatric Disorder”. PloS one (на језику: енглески). PMID 23372758. Приступљено 20. 5. 2020. 
  11. ^ „Components of decreased sound tolerance : hyperacusis, misophonia, phonophobia.” (PDF). w.tinnitus.org. Приступљено 20. 5. 2020. [мртва веза]
  12. ^ Cohen, Joyce (5. 9. 2011). „When a Chomp or a Slurp Is a Trigger for Outrage”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 20. 5. 2020. 
  13. ^ Jeffries, Adrianne (17. 6. 2016). „There's a New Film About Misophonia, Where People Get Enraged by Certain Sounds”. Vice (на језику: енглески). Приступљено 20. 5. 2020. 
  14. ^ „What Jeffrey S. Gould Can Teach Us about Misophonia”. Psychology Today (на језику: енглески). Приступљено 20. 5. 2020. 
  15. ^ Lerner, Barron H.; M.D (23. 2. 2015). „Please Stop Making That Noise”. Well (на језику: енглески). Приступљено 20. 5. 2020. 
  16. ^ News, A. B. C. „Video: Misophonia: Kelly Ripa Has Rare Disorder”. ABC News (на језику: енглески). Приступљено 20. 5. 2020. 
  17. ^ Bisley, Alexander (10. 3. 2015). „Melanie Lynskey on Togetherness, realism and 'radical' nudity”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 20. 5. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мизофонија&oldid=26938089”