Мозак у бачви

Мозак у бачви (енгл. Brain in a vat) у филозофији је сценарио који се користи у разним мисаоним експериментима намијењеним извлачењу одређених особина људског схватања знања, стварности, истине, ума, свијести и смисла. То је модерна инкарнација злог демона, мисаоног експеримента Ренеа Декарта, а која потиче од Гилберта Хармана.[1] Уобичајено за многе приче о научној фантастици, он представља сценарио по којем би луди научник, машина или други ентитет могао уклонити мозак особе из тијела, одложити га у бачву течности која би га одржавала у животу и повезати његове неуроне жицама са суперрачунаром који би му пружао електричне импулсе, оне које мозак нормално прима.[2] Према таквим причама, рачунар би тада симулирао стварност (укључујући одговарајуће одговоре на мозгов сопствени излаз), а „бестјелесни” мозак би и даље могао имао сасвим нормална свјесна искуства, попут оних са „тјелесним” мозгом, а да они нису повезани са предметима или догађајима у стварном свијету.

Мозак у бачви који вјерује да хода.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Harman, Gilbert (2016). Thought (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 5. ISBN 978-1-4008-6899-5. Приступљено 26. 6. 2021. 
  2. ^ Putnam, Hilary (1999). „Brains in a Vat” (PDF). Knowledge: Readings in Contemporary Epistemology (на језику: енглески). Oxford University Press: 1—21. Приступљено 26. 6. 2021.