Научена беспомоћност

Научена беспомоћност је стручни израз у психологији животиња и људи, који означава стање људског или животињског бића у којем је оно научено да се понаша беспомоћно, па чак и када му се поново пружи прилика да помогне себи или избјегне непријатну или штетну околност којој је изложено. По теорији научене беспомоћности сматра се да клиничка депресија и с њом повезана душевна обољења настају од субјективног осјећаја недостатка контроле над исходом неке ситуације.[1]

Феномен научене беспомоћности јавља се када организам научи да избегне болан, непријатан стимулус. Организам се врло брзо научи да нема контролу над непријатном ситуацијом. Као резултат учења јавља се пасивно понашање и трпљење и у другим непријатним ситуацијама, без покушаја да се ситуација промени или да се из ње побегне, чак и када је то могуће.[2]

Како се учи беспомоћностУреди

Овај феномен открили су Селиџмен и Мајер у својим опитима са псима. Пси су стављани у просторију где су излагани непријатним стимулисима, електричним шоковима, од којих нису могли побећи. У почетку, пси су трчали по просторији, покушавајући да избегну шок, али су убрзо развили став пасивног понашања.

Пси су затим стављани у просторију у којој могу да избегну шок тако што прескоче ограду. Пси који су прошли прву процедуру нису ни покушали да прескоче ограду у другом делу експеримента. Склупчали би се и цвилели. С друге стране, пси без претходног искуства са неизбежним електрошоковима би прескочили ограду без муке. Почевши од експериментално доказане поставке да се беспомоћност учи, Селиџмен износи тезу да оптимизам такође може да се учи. Заједно са зачетницима когнитивне терапије, Беком и Елисом, напушта фројдовска и биомедицинска објашњења и започиње примену новог облика терапије.

Когнитивна терапија ствара оптимистички објашњавалачки стил полазећи од поставке да промена начина размишљања може да доведе до промена у нашим доживљајима и у нашим активностима. У овом облику терапије, уче се вештине помоћу којих почињемо на нов начин да доживљавамо неуспехе.[2]

ИзвориУреди

  1. ^ Seligman, M.E.P. (1975). Helplessness: On Depression, Development, and Death. San Francisco: W.H. Freeman.. ISBN 978-0-7167-2328-8.
  2. ^ а б Требјешанин, Ж. (2010). Психологија личности. Београд, Учитељски факултет.