Нова година је дан када по соларним и сличним календарима почиње следећи календарски, датумски, циклус, односно то је први дан у следећој години.

Сиднејска лука за време прославе Нове година

У свим културама које користе годишње календаре долазак нове године се прославља као празник. У данашње доба, већина развијених земаља је прихватила рачунање времена по грегоријанском календару и почетак нове године рачуна од 1. јануара. Нова година се као празник слави 1. јануара и обично је нерадан дан.

Током дочека Нове године, 31. децембра, обичај је да се испаљује ватромет током ишчекивања поноћи, и да се у поноћ размењују поклони са жељама за успешну наредну годину. Деци се поклони остављају испод новогодишње јелке, где их чекају када се пробуде наредног дана (јутра), али се они могу размењивати и одмах након поноћи.

Новогодишње ракете

Прослава Нове године је у СФРЈ посебан значај почела да добија после Другог светског рата када се покушао сузбити значај који је велики део хришћанског становништва са тих простора придавао прослави Божића, тако што се пажња усредсредила на до тада мање прослављану и религијски непопуларну Нову годину.

Прослављање Нове године на дан који је грегоријанским календаром означен као први јануар није одувек било присутно; наиме многе културе су смену година, пре него што се усталио данашњи обичај, обележавале у пролеће или јесен. У хришћанским срединама, први јануар је познат као дан на који је Исус Христос обрезан. Међутим, Црквена Нова Година се не слави нa тај дан. На пример, иако даје благослов цивилном слављу, Православна Црква слави Нову годину 1. септембра по Јулијанском или Грегоријанском календару (зависно од помесне цркве), почињући тада свој литургијски циклус.

Павле Ровински је записао да у новије време књаз Никола Петровић чека Нову годину по европском обичају, у поноћ. Долазили би му у госте виши чиновници и представници страних држава. У поноћ би настала пуцњава из топова. Другог дана након литургије ишли би код књаза и насљедника са честиткама. Тај обичај се постепено усвајао и у другим местима, али сеоски народ у томе није учествовао.[1]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Ровински 1998, стр. 129.

Спољашње везе уреди


Литература уреди