Парвовирус Б19, Parvovirus B19 (B19V) је вирус из фамилије лат. parvoviridae. То је најмањи ДНК вирус па отуда потиче и име (parvo-мали) ) [1] [2]. Отпорнији је у спољашњој средини од осталих вируса, највероватније због једноставне грађе. Хумани парвовирус Б19 је патоген за човека и велики број животиња, пре свега за мачке и псе. [3]

Парвовирус Б19
Микрографија вируса у крви
Класификација вируса
Group:
II
Царство:
Породица:
Род:
Erythrovirus
Врста:
Parvovirus B19

Пут преношења уреди

Резервоар инфекције је човек, а извор инфекције секрет респираторног тракта. Преноси се капљичним путем, путем крви и крвних продуката оболеле особе. Мале епидемије вирусне инфекције јављају се у време пролећа и највише погађају децу доби од две до десет година. [4]

Патолошки (медицински) значај уреди

Изазивач је обољења инфективног еритема или „пете болести“ (лат. erythema infectiosum)- честе вирусна инфекција код деце која са карактеристичном оспом без поремећаја општег стања. Инкубација траје 4-14 дана. Продромална фаза се карактерише главобољом, кијавицом, лако повишеном тмпературом, фарингитисом и малаксалошћу. На образима се јавља осип који је веома врућ и црвен. Развија се током 24 сата, а ако има повишене температуре, обично је умерена. Осип се може проширити на тело у облику шара, а обично нестаје током 6-10 дана. Након тога, ако се дете прегреје или иде на сунце, осип се може вратити по рукама или ногама током следећих неколико недеља [5] [6] [7]

Када се одрасли инфицирају овим вирусом, чешће су захваћени зглобови него кожа. Настаје полиартропатија која се карактерише болом у зглобовима. Чешћа је код жена и траје од неколико дана до неколико месеци. Најчешће су захваћени зглобови руку, колена и чланака.[3]

Дијагноза уреди

Поставља се на основу анамнезе, клиничке слике, евентуално серолошких испитивања (ЕЛИСА) и ПЦР-ом.[8] [9]

Лечење уреди

Лечење није потребно, промене се спонтано повлаче. У тежим случајевима индиковани су антипиретици, аналгетици и антиинфламаторна средства.[3]

Извори уреди

  1. ^ Cossart YE, Field AM, Cant B et al. Parvovirus-like particles in human sera. Lancet. 1975;1:72.
  2. ^ (језик: енглески) Young NS, Brown KE. Parvovirus B19. N Engl J Med. Feb 5 2004;350(6):586-97. Medline.
  3. ^ а б в Стетоскоп-инфо: Parvovirus B19 Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2010), Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ Brown KE. Human Parvoviruses. In: Long SS, Pickering LK, Prober CG, eds. Principles and Practice of Pediatric Infectious Diseases. 3rd ed. Philadelphia, PA: Churchill Livingstone Elsevier; 2008:1072-1076.
  5. ^ Servey JT, Reamy BV, Hodge J. Clinical presentations of parvovirus B19 infection. Am Fam Physician. Feb 1 2007;75(3):373-6.
  6. ^ Anderson LJ, Hurwitz ES. Human parvovirus B19 and pregnancy. Clin Perinatol. 1988;15:273.
  7. ^ Brown KE. Parvovirus B19. In: Mandell GL, Bennet JE, Dolin R. Mandell, Douglas and Bennett's Principals and Practice of Infectious Diseases. Vol 2. 6th ed. Philadelphia, PA: Churchill Livingstone Elsevier; 2005:1891-1902.
  8. ^ American Academy of Pediatrics Committee on Infectious Diseases. Parvovirus B19. In: Pickering LK, Baker CJ, Kimberlin DW, Long SS, eds. 2009 Red Book: Report of the Committee on Infectious Diseases. 28th ed. Elk Grove Village, IL: American Academy of Peiatrics; 2009:491-493.
  9. ^ Mendelson E, Aboudy Y, Smetana Z, Tepperberg M, Grossman Z. Laboratory assessment and diagnosis of congenital viral infections:Rubella, cytomegalovirus (CMV), varicella-zoster virus (VZV),herpes simplex virus (HSV), parvovirus B19 andhuman immunodeficiency virus (HIV). Reprod Toxicol. 2006;21:350-382.