Пасја седмица

Пасја седмица или Пасја недеља која почиње 12. јануара и траје седам дана у српском народном календару је остатак старе религије њихових предака.^[1] Некада се предстојећи празник Светог Василија-Василице у неким деловима Србије или на простору Балканског полуострва где живе Срби прослављао као пасји празник страсти, због чега се недеља пред српску нову годину и данас назива Недељом паса.

Народно предање

Псу, као човековом верном пратиоцу и заштитнику још из раног неолита, сасвим оправдано, у народном календару међу многим животињама (мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима) који имају свој дан , дато је и место псу. Тако је псу посвећен празник познат као Пасја седмица или пасја недеља у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).^[2]

Вероватно је ова недеља настала као део наслеђа везаног за веровања наших предака из предхришћанског периода, када је према веровањима Срба пас био истовремено и презрена и цењена животиња. Према Веселину Чајкановићу,

Пас је врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Везано за пса настао је и израз за карактерну особину неког човека за кога се жели да каже да је претерано понизан према јачему, употребљава израз:

„Веран као пас“.

У исто време, људи цене пса због његових пророчанских моћи, јер може открити лопова, предвидети смрт, лоше време, земљотрес или пожар. Може чак да претпостави која ће се девојка у кући венчати.

Пас се плаши демона и самог ђавола. Пас је заштитник куће и целог домаћинства. Све ово указује на то да је и сам пас некада имао демонски карактер и да је слављен и имао свој празник код старих Словена.

Почетком недеље сви чланови породице пажљиви су према псима, па му доносе најбоље комаде остатка хране, па чак и припремају посебна јела за њега. Током недеље пси се пуштају са ланца да би „јурили вукове“.^[3]

Последњег дана псеће недеље, однос се мења. Сви се према псу понашају као према псу.

За онога ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека: прошао као псето на Василицу. Па је о овом празнику, као и целе пасје недеље, био обичај да се пси туку, опрљују ватром или убијају. То је чињено под изговором да се тиме жели спречити ширење беснила међу псима.

Овај обичај се и даље поштује у неким деловима Косова и Македоније.

Извори

^ Пасја семица У: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.
^ Недељковић, Миле. „Седмица која се назива Пасјом”. www.rasen.rs. Приступљено 13. 12. 2020.
^ „Da li ste znali da u srpskom narodnom kalendaru i psi imaju svoju nedelju? Pasju nedelju”. Radio Magnum 103 MHz (на језику: српски). 12. 1. 2017. Приступљено 13. 12. 2020.

Литература

Српске славе и верски обичаји; Епископ Николај и Протођакон Љубомир Ранковић

Спољашње везе

[1] Пасја семица У: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

[2] Недељковић, Миле. „Седмица која се назива Пасјом”. www.rasen.rs. Приступљено 13. 12. 2020.

[3] „Da li ste znali da u srpskom narodnom kalendaru i psi imaju svoju nedelju? Pasju nedelju”. Radio Magnum 103 MHz (на језику: српски). 12. 1. 2017. Приступљено 13. 12. 2020.

[1]

[2]

[3]