Отворите главни мени

Патријарх српски Гаврило V (световно Ђорђе Дожић-Меденица; Доња Морача, 17. мај 1881Београд, 7. мај 1950) је био 41. врховни поглавар Српске православне цркве, од 1938. до 1950. године.[1].

Патријарх српски
Гаврило V
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Архијерејски чинпатријарх
Титулаархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
СједиштеБеоград
Године службеод 21. фебруара 1938. до 7. маја 1950.
ПретходникПатријарх Варнава
НасљедникПатријарх Викентије
Претходна епархијаМитрополија црногорско-приморска
Године службе19201938.
ПретходникМитрофан Бан
НасљедникЈоаникије Липовац
Лични подаци
Световно имеЂорђе Дожић-Меденица
Датум рођења17. мај 1881.
Мјесто рођењаДоња Морача
Шаблон:КНЦГ
Датум смрти7. мај 1950.
Мјесто смртиБеоград
 ФНРЈ

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Гаврило.

Садржај

БиографијаУреди

Владика Гаврило (Дожић) је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче. Његово световно име било је Ђорђе Дожић. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а потом школовање наставио у Београду. Био је једно време искушеник у манастиру Липовцу код Алексинца, а затим у манастиру Сићево. Замонашио се 26. фебруара 1900. у манастиру Сићево код Ниша, сутрадан га је епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

Године 1905. уписао је Богословски факултет Атинског универзитета, као државни питомац Србије. Дипломирао је 1909, а нешто касније и докторирао на овом факултету. После тога постављен је за секретара српског манастира Хиландара на Светој гори, одатле одлази на место српског представника у Цариградској патријаршији. Ту га затиче избор за митрополита рашко-призренског 1. децембра 1911. године. Свечана хиротонија у епископски чин извршена је 4. децембра 1911. године. После завршетка Балканских ратова, преименован је у митрополита и архиепископа пећког.

За време Првог светског рата био је интерниран у Цеглед, у Мађарској где је од страдања и малтретирања оболео, па је 1918. као болесник враћен у Улцињ, где остаје до ослобођења под јаком аустријском стражом. Био је на челу групе од 18 посланика црногорског парламента која је у новембру 1918. однела у Београд своју одлуку о уједињењу са Србијом.

После смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана (Бана), изабран је за новог митрополита црногорско-приморског 17. новембра 1920. године. Тада је, 14. новембра 1920. године као митрополит у Пећи, покренуо иницијативу да се обнови Његошева капела на Ловћену. Његовом заслугом је то и урађено 21. септембра 1925. године.[2] На овом положају остао је до избора за патријарха српског 21. фебруара 1938. (по старом је то 8. фебруар). Предводио је делегацију Српске православне цркве на Конференцији у Цариграду 1923, која је била посвећена реформи календара. На овој конференцији са српске стране је учествовао и Милутин Миланковић као астроном да им помогне око превазилажења проблема везаног за календар и дужину трајања године. О овом њиховом путу Миланковић врло детаљно пише у свом делу Кроз васиону и векове.

ПатријархУреди

На патријаршијском трону наследио је патријарха Варнаву 1938. године. Био је противник потписивања Тројног пакта и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписује. После бомбардовања Београда, 6. априла 1941, патријарх се склонио у манастир Раковицу, потом у манастир Жичу, а онда у манастир Острог где су га немачке власти ухапсиле 25. априла 1941.[3]

Из Острога су га довели у Београд, где је једно време био затворен у затвору Окружног суда. Интервенцијом Милана Аћимовића, шефа квинслишке Комесарске управе, делимично је утицала на ублажавање затворског режима.[3] Страх окупационе управе да би неповољан третман или смрт болесног патријарха у затвору могли да изазову револт у народу, такође је утицао на одлуку да се патријарх пребаци у строги кућни притвор у манастир Раковицу[3], а затим у манастир Војловицу, где је заједно са епископом жичким Николајем био заточен под јаком стражом.

Немачке окупациони власти су покушавали да патријарха Гаврила и владику Николаја искористе за своје циљеве против опасности од партизана, од чега нису одустали до краја рата. Специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер покушао је у јесен 1943. да издејствује пуштање на слободу Дожића и Велимировића. Добио је сагласност од Рибентропа, али не и од Хитлера, због њихове улоге у државном удару.

Како је расла опасност од партизана и Црвене армије, Немци су 14. септембра 1944. пребацили патријарха Гаврила и владику Николаја у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling). У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Нојбахера, као део погодбе са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем. Путовали су заједно са Недићем и Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.

По завршетку рата, због нове власти није могао одмах да се врати у земљу, него тек 14. новембра 1946. године. Одмах по доласку сазвао је ванредно заседање Светог архијерејског сабора, да би се размотрила нова ситуација у земљи која је била веома тешка за православну цркву.

По жељи патријарха Гаврила Тадеј Штрбуловић постаје намесник Пећке Патријаршије 1949. године.

Патријарх Гаврило је изненада умро 7. маја 1950. у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у јужном делу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.

После њега патријарх српски је постао Викентије (Проданов).

РеференцеУреди

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 107-109.
  2. ^ "Мемоари Патријарха српског Гаврила (Дожића)", Београд 1990. године
  3. 3,0 3,1 3,2 Ристовић 2000, стр. 559.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди