Спасите нашу децу — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 71:
[[Бела Абзуг|Белу Абзуг]], која је предложила први закон о грађанским правима за хомосексуалце у америчком Конгресу, пробудили су у два сата после поноћи људи који су се окупили на улици испред њеног стана у Њујорку. ''„Било је тешко не осећати се тужно због ових људи“'', рекла је касније коментаришући окупљање. Абзугова је била оптимиста, говорећи им да ће пораз развити зрелост и одлучност у геј активизму.{{sfn|Clendinen||pp=310}} Отприлике у исто време те вечери, око 3.000 геј мушкараца и лезбијки, који су били љути због резултата референдума, спонтано се окупило у улици [[Кастро (Сан Франциско)|Кастро]] у Сан Франциску, на месту које ће касније постати највећа [[геј четврт]] у САД. Гомила је марширала Кастром, узвикујући „''Ми смо ваша деца!''“, а многи су излазили из [[геј бар]]ова како би их поздравили.<ref>Sharpe, Ivan (8. јун 1977). "Angry Gays March Through S.F.", ''The San Francisco Examiner'', стр. 1</ref> Локални геј активиста и будући градски супервизор [[Харви Милк]] водио је демонстранте у марш дуг 8 км кроз град, пазећи да се нигде не задржавају предуго да не би дошло до нереда. Милк се обратио маси преко разгласа: ''„То је моћ геј заједнице. Анита ће створити националну геј снагу“''.{{sfn|Shilts||pp=158}} Дан након референдума, Жан О'Лари и Брус Велер рекли су да Брајантова чини „велику услугу“ геј заједници фокусирајући националну медијску пажњу на дискриминацију против њих.<ref name="oleary">O'Leary, Jean, Voeller, Bruce, (7. јун 1977). "Anita Bryant's Crusade", ''Њујорк тајмс'', стр. 35</ref>
Неколико седмица касније, на геј паради у Сан Франциску окупило се 250.000 особа, што је био најпосећенији геј догађај у историји САД до тог тренутка. Највећа група на паради држала је велике плакате на којима су били [[Јосиф Стаљин]], [[Адолф Хитлер]], [[Иди Амин]], [[паљење крста|запаљени крст]], и [[Анита Брајант]]. Геј параде су и у другим градовима постале много посећеније. Учесници који су марширали на паради поноса у Њујорку узвикивали су
Конзервативни колумниста [[Вилијам Сафир]] написао је у [[Њујорк тајмс]]у да су геј активисти у Мајамију оправдано поражени: ''„У очима огромне већине, хомосексуалност је абнормалност, ментална болест, ако се користи старомодни израз, грех. Хомосексуалност није „алтернативних начина живота“ како геј активисти говоре. Може се толерисати, чак и прихватити, али не и одобрити“''.<ref name="safire">Safire, William (9. јун 1977). "Now Ease Up, Anita", ''The New York Times'', стр. 21</ref> Сафир је, међутим, у колумни под називом ''„Сада успори, Анита“'' упозорио Брајантову да не креће у национални крсташки рат који је обећала, а који би довео до даљег укидања „легитимних грађанских права“ хомосексуалаца.<ref name="safire"/>
Добротворна организација за помоћ деци са седиштем у [[Конектикат]]у под називом ''Спасите децу'' ({{јез-ен|Save the Children}}) поднела је тужбу у јулу 1977. против коалиције из Мајамија како би их спречила да користе име ''Спасите нашу децу'', а Брајантову да га користи као наслов за књигу коју је писала. Организација ''Спасите децу'' је изгубила одређени број донација због забуне око имена.<ref>"Anti-Homosexual Group Barred From Use of Name", ''Њујорк тајмс'' (16. јул 1977.) стр. 6</ref> Коалиција је, накратко, била позната као „Заштитите децу“ ({{јез-ен|Protect the Children}}) и била је у потпуности фокусирана на
=== Насиље ===
| |||