Италијански покрет отпора — разлика између измена

Први отпор регуларних италијанских јединица у данима након потписивања капитулације Италије 8. септембра 1943. године избио је понегде у Италији, с најзначајинијим отпором у [[Рим]]у. Међутим, поједини италијански гарнизони у окупираној Грчкој, Албанији, Југославији и Италији укључили су се у оружану борбу против немачких снага. Војници појединих италијанских дивизија, затечени у [[Југославијадруги усветски Другомрат светскому ратуЈугославији|окупираној Југославији]], одлучили су да се придруже [[Народноослободилачка војска Југославије|југословенским партизанима]] у отпору немачком окупатору. Од њих је било формирано неколико дивизија које су постале саставни део НОВЈ. Борци ових дивизија су се напослетку вратили у Италију, завршивши свој ратни пут код [[Трст]]а.

Први већи отпор након капитулације Италије избио је у граду [[Напуљ]]у, који је за четири дана ослобођен у општем народном устанку његових становника крајем септембра 1943. године. Ускоро су [[Италијанска комунистичка партија]], [[Италијанска социјалистичка партија]], [[Партија акције]] (либерални социјалисти), [[Хришћанска демократија (Италија)|Хришћанска демократија]] и остале мање политичке партије основале [[Комитет националног ослобођења (Италија)|Комитет националног ослобођења]] (ЦНЛ), који је био главни руководећи орган покрета отпора. Деловање ЦНЛ-а одобрили су краљ [[Виторио Емануеле III Савојски|Виктор Емануел III]] и [[Савезници у Другом светском рату|Савезници]].<ref>The Italian Army 1940-45 (3) Osprey Men-at-Arms 353 ISBN 978-1-85532-866-2</ref>