Народна скупштина Кнежевине Србије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 20:
По [[Намеснички устав|Намесничком уставу]] ([[1869]]) [[Кнежевина Србија]] је дефинисана као наследна уставна монархија са народним представништвом. Кнез је вршио законодавну власт са Народном скупштином, која је била Обична и Велика.
Народна скупштина се састојала из посланика које је народ бирао и посланика које је кнез бирао. Избори народних посланика су били непосредни и посредни преко повереника. Сваки [[срез]] и свака окружна варош бирали су за себе посланике, и то на три хиљаде пореских глава по једног. Варош [[Београд]] је бирала два посланика. Затим, кнез је бирао на свака три посланика по једног од своје стране из реда људи који су се одликовали науком или искуством у народним пословима, али овај број није морао бити потпун.
Сваки [[Срби]]н који је био пунолетан и плаћао грађански данак на имање, рад или приход је имао право да бира народне посланике или поверенике. За посланика је могао бити изабран онај који је имао пуних 30 година и плаћао државни данак најмање шест талира годишње, као и остала својства која је прописивао изборни закон. Чиновници и они који су спадали у ред чиновника (пензионери, они који су примали какво издржање из државне касе или који су улагали у фонд удовички), а исто тако и правозаступници, нису могу бити изабрани за народне посланике. Међутим, посланике које је кнез бирао могли су се узети из свих редова грађанства. Војници стајаће војске, ма кога чина, нису могли ни бирати ни изабрани бити.<ref>Чланови 46—48. Устава за Књажество Србију (1869)</ref>
Бирани посланици нису могли бити чиновници ни адвокати. Они су углавном улазили у састав кнежевих посланика. Војници нису имали право гласа. Бирао се један посланик на 3.000 пореских глава. Активно бирачко право је имао сваки грађанин који је плаћао порез на имање, рад или приход. Пасивно бирачко право је имао сваки грађанин старији од 30 година који је плаћао 6 талира пореза годишње. Скупштина је делила законодавну власт са кнезом. Ниједан закон није могао бити издат, укинут, промењен или протумачен без пристанка Народне скупштине. Кнез је имао право законодавне иницијативе, док је Народна скупштина могла само изражавати жеље. Буџетско право Народне скупштине је било ограничено. Утврђена је кривична одговорност министара.▼
▲
Велику народну скупштину је бирао само народ и имала је четири пута више народних посланика него Обична народна скупштина. Сазивала се када је било потребно да се изабере кнез (када би владајући преминуо, а не би било престолонаследника), изаберу намесници, решава промена Устава, решава питање веће важности о смањивању или размени ког дела државне области и када кнез нађе за сходно да саслуша њено мишљење о каквом питању од ванредне важности за земљу.<ref>Члан 89. Устава за Књажество Србију (1835)</ref>▼
▲Велику народну скупштину је бирао само народ и имала је четири пута више народних посланика него Обична народна скупштина. Сазивала се када је било потребно да се изабере кнез (када би владајући преминуо, а не би било престолонаследника), изаберу намесници, решава промена Устава, решава питање веће важности о смањивању или размени ког дела државне области и када кнез нађе за сходно да саслуша њено мишљење о каквом питању од ванредне важности за земљу.<ref>Члан 89. Устава за Књажество Србију (
== Види још ==
| |||