Никола Алтомановић — разлика између измена

Велики жупан Алтоман је владао [[Захумље|Хумом]], али је после његове смрти [[1359]]. године његову област преузео његов брат [[кнез]] [[Vojislav Vojinović|Војислав]] (око 1355—1363) који је том приликом практично протерао једанаестогодишњег Николу и његову мајку са њихових поседа одредивши им врло малу област за управу. Војислав је током година распада српског царства постао најмоћнији обласни господар у тзв. ''Рашкој земљи'' насупрот [[Мрњавчевићи]]ма у новоосвојеним крајевима (простори данашњих република [[Албанија|Албаније]], [[Грчка|Грчке]], [[Република Македонија|Македоније]] и [[Бугарска|Бугарске]]). Међутим његова изненадна смрт [[25. октобар|25.10.]] [[1363]]. године, оставља те простране крајеве на управу његовој удовици [[Гојислава|Гојислави]] и двојици малолетних синова [[Добровој Војислављевић Војиновић|Добровоју]] и [[Стефан Војислављевић Војиновић|Стефану]]<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=4}}</ref>.

Већ око [[1366]]. или [[1367]]. године он је полагано преузео контролу над облашћу око Рудника<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=8}}</ref> односно [[север]]ним деловима области његовог стрица повезујући се са локалним господарима који су формално признавали власт кнегиње Гојиславе и почиње отворено да наступа против кнегиње. Иако је био изузетно млад, он је активно са [[мач]]ем у руци узео учешћа у борбама са локалним господарима који су и даље признавали кнегињу, због чега је створио репутацију јаког [[ратник]]а и способног [[Војсковођа|војсковође]]. Последња фаза сукоба између Николе и кнегиње на простору око [[Требиње|Требиња]] и у Хуму одиграла се у периоду од [[јесен]]и [[1367]]. до краја [[1368]]. године и окончала се потпуном победом Николе, који после тога постаје господар некадашњих земаља његовог стрица великог кнеза Војислава, које су обухватале:

Завршни чин у његовом освајању било је примање [[вазал]]ства [[Санко Милтеновић|Санка Милтеновића]] који је до тада признавао власт [[бановина Босна|бана Босне]], а био је први сусед [[Дубровачка република|Дубровачке републике]]. Никола је подржао Санкову побуну против босанског бана, након чега је Твртко напао Санка и приморао га да се повуче у Дубровник. Иако је Дубровник био на страни Твртка, чак до те мере да су изнели став да је савез Санка и Алтомановића "''само за времена и нипошто неће дуго потрајати, док је босански банат уистину вечан'', они су одбили да изруче Санка босанском бану. Годину дана касније 1370., ипак је дошло до помирења између Твртка и Санка, који је наставио да буде вазал Николи Алтомановићу, након чега су и Никола и Твртко склопили примирје.<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=11-15}}</ref>

Током боравка те дубровачке делегације код Николе и њихових покушаја да се са њим договоре, он је послао војску предвођену [[Радин Дубравчевић|Радином Дубравчићем]] на републику. Овај удар је затекао Дубровчане потпуно изненађене и неприпремљене, о чему сведочи и чињеница да је већи део становништва био изван градских [[бедем]]а, пошто је Никола срачунато ударио у време јесењих берби. Пошто су Дубровчани одбили да исплате 6000 перпера на име трогодишњег светодмитровског доходка, Радин је са трупама страховито похарао и поробио околину града, тако да је укупна штета износила око 30.000 дуката. Истовремено је Никола похватао и затворио све трговце из Дубровника који су се налазили у његовим земљама и за њих је добио откуп од око 4000 перпера, а сам град је стављен под копнену блокаду.<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=15-16}}</ref>

Никола и Лазар су се састали на договореном и отпочели разговор. Током преговора су се жупанови људи дочепали сакривеног оружја и кренули у напад, а самом Николи је дотурен [[бодеж]] којим је он напао кнеза Лазара заривши му оштрицу у груди. На лицу места су страдали двојица лазаревих пратилаца, после чега су Никола и његови људи кренули у потеру за преосталом тројицом, сматрајући да је и Лазар мртав. Нешто даље су у снежном смету стигли и убили [[Михајло Давидовић|Михајла Давидовића]] и [[Жарко Мерешић|Жарка Мерешића]]. Међутим Лазара је сигурне смрти спасао велики [[Злато|златни]] [[крст]] који је носио испод одеће, који је спречио да га сечиво прободе, тако да га је оно само посекло, тешко га ранивши. Узбуњен виком, на поприште састанка је стигао лазарев [[паж]], који је нешто даље чувао [[коњи|коње]], и подигао тешко рањеног кнеза Лазара на коња и спасао сигурне смрти.<ref>{{harvnbsfn|Орбин|1968|pp=114}}</ref>

Почетком [[1373]]. године отпочели су тајни преговори [[Млетачка република|Млетачке репубике]] са Балшићима и Алтомановићем око заједничке акције против приморских градова који су ''[[de iure|de jure]]'' били у саставу краљевине Мађарске. О овоме савезу сазнајемо из писама које је су Дубровчани слали на угарски двор. План је био да три државе заједничким трупама освоје [[Дубровник]], [[Котор]] и [[Драч]], после чега би [[Балшићи]]ма припали Котор и Драч, Млечанима сам Дубровник, а Никола би добио [[Стон]] и [[Пељешац]], због којих је толико ратовао са Дубровачком републиком. Све ове области су признавале врховну власт угарског краља.<ref>{{harvnbsfn|Михаљчић|1975|pp=192}}</ref>

Могућност да Млечани преузму Дубровник, а да краљевина Мађарска изгуби неке градове на [[Јадранско море|Јадрану]] није се допала Лајошу I, који је одмах отпочео акцију да све то спречи односно предупреди. Пошто није био сам у могућности да покрене војску на Николу, он је пружио подршку онима који су то били у стању да учине, а то је био савез кнеза Лазара и бана Твртка I. После Николиног безуспешног покушаја убиства кнеза Лазара, Лазар је тражио помоћ од Угарске, како би се осветио за "''нанету му срамоту издајничког Николе''". У замену, Лазар је пристао да буде вазал угарског краља, а такође је понудио и 10.000 литара сребра, тако да је Лајош I радо прихватио његову понуду и послао му у помоћ мачванског бана, Николу Горјанског, са 1000 копљаника.<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=25}}</ref> Лазар је такође ступио у контакт и са босанским баном Твртком, великим Николиним непријатељем, и успео да га наговори да приступи овом савезу.

Међутим, након осљепљивања, Никола се у изворима опет помиње након две године, 1376.<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=29}}</ref> Тад се још увек помиње као жупан, који је имао своје људе, а вероватно је и трговао с Дубровником. Не зна се када је преминуо, али се претпоставља да је то било после 1395. када Веће умољених спомиње извесног жупана Николу кога неки поистовећују са Николом Алтомановићем.<ref>{{harvnbsfn|Динић|1932|pp=30-31}}</ref>

* {{Cite book |ref= harv|last=Михаљчић|first=Раде|authorlink=Раде Михаљчић|coauthors= |title=Крај Српског царства|year=1975|url= |publisher= |location=Београд|id=}}