Равена — разлика између измена

Падом [[Западно римско царство|Западног римског царства]] и честим упадима [[варвари|варвара]] Равена се нашла у изванредном положају природно заштићеног подручја из унутрашњости (мочваре). По предању, први епископ Равене био је св. Аполинарије (St Apollinaris) (q.v.). Због претње од напада [[Визиготи|Визигота]], [[402]]. године царски двор [[Западно римско царство|Западног царства]] премештен је из [[Милано|Милана]] у Равену, која је својим мочварама пружала већу заштиту. Године [[493]]. године власт над Италијом је преузео остроготски краљ [[Теодорих Велики]] (умро [[526]]. године), који је такође користио Равену као своју престоницу и који је био покровитељ [[аријанство|аријанске]] цркве у граду. Године [[540]]. године Равену је запосео [[византијско царство|византијски]] војсковођа [[Велизар (војсковођа)|Велизар]] и тиме основао [[Равенски егзархат]], подручје [[Италија|Италије]] под влашћу [[Византијско царство|Византије]]. После [[568]]. године, када је већи део [[Италија|Италије]] пао под власти [[Лангобарди|Лангобарда]], улога Равене је опала, али је све до [[751]]. године остала главни град [[Равенски егзархат|византијске Италије]]. После пада под лангобардску власт изгубила све повластице статуса секуларне престонице и претворила се у нездрави изоловани провинцијски град.

Значај Равене у касним периодима [[антички Рим|старог Рима]] и [[Византијско царство|Византије]] уздигао је положај њених [[епископ]]а који су били постављени над новоустановљеном митрополитском провинцијом почетком [[5. век]]а, и добили титулу “[[архиепископ]]а” средином [[6. век]]а. Права Равенске цркве надживела су пад значаја града као секуларног центра. Почетком [[9. век]]а А. Агнелије (A. Agnellus) написао је историју Равенске цркве, делом и да би заштитио њене повластице од [[Папа|папских]] напада. Римско-немачки цар [[Отон III]] поставио је [[архиепископ]]аархиепископа Герберта за папу Силвестра II, а [[Хенри IV Ланкастер|Хајнрих IV]] поставио је архиепископа Виберта за (антипапу) Клемента III насупрот Григорију VII.