Житије деспота Стефана Лазаревића — разлика између измена

'''Житије деспота Стефана Лазаревића''' је дело [[Константин ФилософФилозоф|Константина Философа]] у акростиху (крајегранесију) који у њему открива своје име и назива себе „преводником“. Константинов преводилачки рад посведочен је и потписом на преводу Тумачења Песме над песмама Теодорита Кирског, као што то показује наслов српскословенског текста: „От Песнеј соломонских протлковано Теодоритом епископом Киру. Преведено Константином Философом, учитељем србским“. Извесне филолошке и културноисторијске појединости и околности упућују на Константина и као преводиоца неколико природословних и земљописних списа. Философ је, вероватно, превео познати кратки опис путовања у Палестину. Константину се с правом приписује четрдесет пет краћих космографских и географских одломака („слова") о земљи, водама, морима, облацима, ваздуху, огњу, граду, муњи, грому, земљотресу, небесима, звездама, сунцу, месецу, кометама, дуги и сл.

У овоме смислу очигледан је, рецимо, пример државе кнеза Лазара. Владар нове кнежевине померио је своје области на север, у плодне моравске крајеве. После 1380. године своју власт је проширио све до обале Саве. [[Мачва]], област уз десну обалу Саве, позната као „онострани Срем“, припадала је, углавном, угарским господарима. Пре кнеза Лазара ове крајеве је држао само још један српски владар — краљ [[Стефан Драгутин|Драгутин]] (1284—1316), који је [[Мачванска бановина|мачванску бановину]] добио од свог шурака [[Ладислав IV Куманац|Ладислава IV]]. Мачва је, међутим, већ почетком XIII века била „област у којој је православље било чврсто укорењено и где угарска власт није била тако стабилна да би се с потпуном сигурношћу у успех могло приступити обраћању становништва у католичанство“. У деловима Лазареве западне Србије, уз Западну Мораву, према Дрини и Мачви, у градитељству је главну улогу играла „необично јака традиција рашке архитектонске школе“. А [[Рашки стил|Рашка школа]] стилски претходи Моравској, и временски — добу кнеза [[Лазар Хребељановић|Лазара]].

Пре него што је Лазар подигао [[Крушевац]] и престоницу у њему (1371), у овим крајевима су већ од краја XII и почетка XIII века постојали поседи удаљених манастира, као што су [[манастир Студеница|Студеница]] и [[Манастир Жича|Жича]]. Када је почетком XV века [[стефан Лазаревић|деспот Стефан Лазаревић]] као вазал угарског краља [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда]] добио мачванску бановину, „србијанска [[Посавина]] постала је мост који спаја Србију и Угарску“. Сада је Сава спајала мачванску страну са имањима и градовима [[Купиново]] (Купиник), [[Земун]], [[Сремска Митровица|Митровица]] и [[Сланкамен]], које је од краља Жигмунда добио, вероватно, још деспот Стефан и касније их наследио његов сестрић [[Деспот ЂурђеЂурађ Бранковић|Ђурђе Бранковић]]. Већ у Ђурђево време уочава се већи број Срба у Срему. Тако, када је један папски инквизитор дошао 1438. године у Срем у мисију, запазио је приличан број Срба на Фрушкој гори, нарочито око Каменице и [[Беочин]]а.

После пада деспотовине многи српски господари добили су више поседа у [[Срем]]у и другим крајевима преко Саве и Дунава. Јак талас пресељавања преко Саве у сремску равницу може се пратити већ после неколико година, када је [[вук Бранковић (деспот)|деспот Вук Гргуревић]] (Змај деспот Вук), син ослепљеног Гргура и унук деспота Ђурђа, прешао на угарску страну. Падом деспотовине [[1459]]. године и доласком Турака настају нередовни и невољни услови за духовни живот, књижевност и уметност. Српски народ који није напуштао завичај, морао је да се прилагоди на борбу и свакодневни живот под турском владавином. Јак и одлучујући чинилац у одржавању духовне и националне свести и сада остају — црква и српскословенски језик.

Јунаци и писци из античке старине највише су испунили Константиново [[Житије деспота Стефана Лазаревића]] (после 1433). На страницама Константиновог дела срећу се имена [[Хомер]]а, [[Платон]]а, [[Аристотел]]а, [[Крез]]а, [[Темистокле|Темистокла]], [[Ксеркс I|Ксеркса]]а, [[Александар Велики|Александра Великог]], [[Дарија]] и других знаменитих личности античког света. Знања о древном свету Хелена Константин Философ црпе углавном из „друге руке“, преко византијских извора, као што су то показала досадашња проучавања. Наравно, то није сметало Философу да се упозна са животом јунака и писаца „старих Јелина“. Преко византијског посредника, на пример, Константин се послужио [[Херодот]]овом причом о краљу [[Крис]]у (Крезу). Константинов поступак јасно се може пратити када приповедачку и ликовну целиву гради помоћу античких јунака. Тако, испред описа Стефановог порекла, живота и земље Константин се сећа старих Хелена — историчара [[Тукидид]]а, философа Аристотела и Платона, [[Хермес]]а Трисмегистоса (српско-словенски „[[Јермис Тривелики]]"), Астаксиса (српско-словенски „[[Стајик]]"), египатског цара [[Тулис]]а и митског певача [[Орфеј]]а. Основна мисао о античким мислиоцима као навестиоцима и пророцима хришћанства, негована нарочито у Византији, постаје основа даљег грађења деспотовог лика:

{{цитат|„Јер ако и процветаше у многим варварским земљама изабрани сасуди, у којима Господ са Оцем обитељ створи (Јован 14,23), али нису се и у човечанским [делима] тако светлили, тако да би превазилазили старе Јелине, у храбрости и питањима и одговорима и осталом, чиме се [ови] нарочито одликоваху и пророковаху пре пророка, јер се подигоше да изнађу човечије ствари, затим ваздушне и највише. Зато и Бог овима [Јелинима] пројављиваше од чести да се дотакну истине. Јер Тукидид рече: 'Једно три и триједно бестелесно'. У слици [ово] је [света] Тројица. А Аристотел: да је природа бића Божјега вечна, а нема почетка, од кога најкрепкије Слово постаје. А Јермис Тривелики [каже]: 'Заклињем те, небо, дело Бога великога, заклињем те гласом очевим, који унапред јави пре него што утврди цео свет, заклињем те у јединородно његово Слово и Дух.' А Стајик кликну: 'Поштујмо Марију као ону која је добро сакрила тајну, јер од ње ће се родити [[Исус Христос|Христос]]'. А [[Тулидос]] рече: 'Прво Бог, затим Слово и Дух с њиме'. Платон и [[Орфис]] то [исто кажу] и остали“.}}