Џон Куч Адамс — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Disambiguated: Велика Британија → Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске using Dab solver |
м Разне исправке |
||
Ред 31:
== Детињство и младост ==
[[Датотека:John Couch Adams 2.jpeg|
Адамс је рођен у Линдкоту, на фарми у Ланисту,<ref name="eb">{{Cite EB1911|wstitle=Адамс, Џон Куч}}</ref> у близини Лонстона у [[Корнвол]]у, најстарији од седморо деце. Његови родитељи били ус Томас Адамс (1788–1859), сиромашни земљопоседник, и његова жена, Табита Книл Грилс (1796–1866). Били су побожни чланови Методистичке цркве који су волели музику, и међу Џоновом браћом, Том је постао мисионар, Џорџ фармер, а Вилијам Грилс Адамс је постао професор природне филозофије и [[Астрономија|астрономије]] на Кингс колеџу у [[Лондон]]у. Табита је била ћерка фармера, али је стекла основно образовање захваљујући Џону Кучу, свом стрицу, чију је малу библиотеку и наследила. Џона су још од малих ногу занимале књиге о астрономији.<ref name="ODNB">Hutchins (2004)</ref>
Ред 50:
Настала је велика контроверза у Француској и Енглеској о заслугама зва два астронома. Како су чињенице постале познате, настало је широко прихваћено признање да су оба астронома самостално решила проблем Урана, те су обојица добила једнака признања.<ref name="eb"/><ref name="ODNB"/> Међутим, појавиле су се накнадне тврдње "да су Британци украли Нептун", те да су Адамсу његови британски савременици дали више признаеа него што је он заслужио.<ref name="sheehan"/> Такође, забележено је да је и сам Адамс јавно признао Ла Веријеу приоритет и заслуге у делу "О сметњана Урана" Краљевском астрономском друштву 1846. године:-
{{quotation | Помињем ове датуме само да бих показао да су моји резултатки нађени самостално, и пре публикације резултата господина Ла Веријеа, а не ради мешања у његове искрене тврдње да је он заслужан за ово откриће; јер нема сумње да су његова истраживања прва објавњена свету, те да су одвеле ак стварном откривању планете од стране доктора Гала, и чињенице претходно утврђене не могу ни најмање умањити заслуге господина Ле Веријеа. | Џ. К. Адамс (1846)<ref>{{cite web | author=Адамс, Џ. К., МА, ФРАС, Члан Сент Џон колеџа, Кембриџ | year=1846 | url=http://www.archive.org/details/appendicestovari00grearich | title=О пертурбацијама Урана (p.265) | work=Додаци наутичким радовима објављеним од 1834. до 1854. (1851) | publisher=Наутичка камцеларија Велике Британије, 1851 | accessdate=23.
Адамс није био огорчен према Чалису или Ејрију<ref name="ODNB"/> те је признао своју кривицу да би убедио астрономски свет:<ref name="sheehan"/>
Ред 65:
== Лунарна теорија — Секуларно убрзање Месеца ==
Још од древних времена, [[Месец|Месечев]] средњи курс кретања у односу на звезде је третиран као константа, али је 1695. године Едмонд Хејли предложио да се овај средњи курс полако увећава.<ref>Едмонд Хејли, "Неки докази о античком стању града [[Палмира]], са коментарима о записима нађеним тамо". Фил. Транс. Рој.Соц. 1695 #218, с.160, такође Фил. Транс. Рој.Соц. (Абриџментс) volтом 4 (1694-1702) с.60 на 65: Хејли је завршио свој чланак из 1695. годинео блискоисточним антиквитетима речима: "И ако и један знатижељни путник...пожели да посматра, врло пажљиво, фазе помрачења [[Месец]]а у [[Багдад]]у, [[Алеп]]у и [[Александрија|Александрији]], те одреди и њихове лонгитуде, не би могли да учине већу услугу научној дисциплини астрономије: јер, у тим местима и близу њих су учињена сва проматрања којима су ограничени средњи курс кретања [[Сунце|Сунца]] и [[Месец]]а: и тада бих могао да прорачунам колико се мења [[Месец|Месечев]] курс кретања; што се дешава, а ја то могу доказати." Али остало је на Ричарду Дантхорну да први направи кванититативне прорачуне Месечеве наводне промене кретања.</ref> Касније, током 18. века, Ричард Дантхорн је проценио да курс износи +10" (арксекунде/век<sup>2</sup>) у смислу резлтирајуће разлике у лунарној лонгитуди,<ref>Ричард Дантхорн (1749), [http://rstl.royalsocietypublishing.org/content/46/491-496/162.full.pdf "Писмо Ричарда Дантхорна Ричарду Мејсонум, члану Краљевског друштва и чувару Вуд-Вардијан музеја на Кембриџу, на тему промене у кретању Месеца"], ''Филозофске трансакције (1683-1775)'', Том 46 (1749–1750) #492,
Године 1820, на инсистирање Академије наука у [[Париз]]у, Дамоисо, Плана и Франческо Карлини су се поново посветили Лапласовом раду, испитујући квадратне и термине вишег реда који утичу на кретање, те су добили сличне резултате опет се односећи једино на радијалну, а занемарујући тангентну гравитациону силу на [[Месец]]у. Хансен је добио сличне резултате 1842. и 1847. године.<ref name="gold">de la Rue (1866)</ref>
Ред 78:
== Леониди ==
[[Датотека:Leonids-1833.jpg|left|
Велика метеорска киша новембра 1866. године је Адамсу скренула пажњу на [[Леониди|Леониде]], чија је могуча путања и периода већ била помињана и предвиђана од стране Хјуберта Енсона Њутна 1864. године. Њутн је тврдио да се лонгитуда узлазног чвора, која је обележавала место где ће се догодити метеорска киша повећавала и да је проблем објашњења ове варијације привукао неке од европских најистакнутијих астронома..<ref name="ODNB"/>
Ред 86:
== Каснија каријера ==
[[Датотека:John Couch Adams by Sir Hubert von Herkomer.jpg|right|
Десет година касније, Џорџ Викијам Хил је описао нов и елегантан метод за бављење проблемом лунарног кретања. Адамс је укратко објавио свој лични необјављени рад на исту тему, који је, пратећи паралелан ток, потврдио и допунио Хилов рад.<ref name="eb"/>
Током периода од четрдесет година, периодично се бавио одређивањем константа у теорији Карла Фридриха Гауса о земљаном магнетизму. Опет, прорачуни су захтевали врло озбиљан рад, и нису објављени за његова живота, већ су редиговани од стране његовог брата, Вилијама Грилса Адамса, те се појављују у другом тому "Научних радова". Нумеричко рачунање овог типа може се скоро описати као разонода за њега.<ref name="eb"/> Израчунао је Улер-Масчерони константу све до 236. децимале<ref name="ODNB"/>, те је одредио Бернулијеве бројеве све до 62. децимале<ref name="eb"/>
Адамс се дубоко дивио Њутну и његовим списима, и многи његови радови приказују утицај Њутнове мисли.<ref name="eb"/> Године 1872. је Исак Њутн Валуп, пети Ерл Портсмаута донирао своју приватну колекцију Њутнових списа универзитету Кембриџ, а Адамс је у тсадарњи са сер Џорџом Строуксом преузео на себе задатак уређивања материјала и њихово објављивање у виду каталога 1888. године.<ref>{{cite web | url=http://www.newtonproject.sussex.ac.uk/prism.php?id=55 | title=Увод у каталог Њутнових рукописа | publisher=Њутн пројекат | accessdate=24.
Понуђено му је место краљевског астронома 1881. године, али је он више волео да настави да се бави предавањем и истраживањем на [[Кембриџ]]у. Био је британски делегат на интернационалној Меридијан конференцији у [[Вашингтон]]у 1884. године, када је такође присуствовао и састанцима Британске асоцијације у [[Монтреал]]у и Америчке асоцијације у [[Филаделфија|Филаделфији]].<ref name="eb"/>
Ред 97:
== Награде ==
* 1847. године је стекао репутацију да му је понуђено витештво током посете краљице Викторије Кембриџу, али је он одбио, да ли због скромности,<ref name="eb"/> или из страха од финансијских последица такве социјалне разлике.;<ref name="ODNB"/>
* 1847. године је постао почасни члан Америчке академије уметности и наука;<ref name=AAAS>{{cite web|title=Књига чланова, 1780-2010: Поглавље A|url=http://www.amacad.org/publications/BookofMembers/ChapterA.pdf|publisher=Америчка академија уметности и наука|accessdate=1.
* 1848. године је добио Копли медаљу Краљевског друштва;<ref name="eb"/>
* 1848. године је основана Адамсова награда од стране чланова Сент Џон колеџа да би била додељивана бијенално за најбољи трактат на неку математичку тему;<ref name="eb"/>
Ред 104:
== Породица и смрт ==
Након пет година здравље му је ослабило, и након дуге болести умро је у опсерваторији Кембриџ 21. јануара 1892. године и сахрањен је у близини своје куће на Сент Џил гробљу, данас гробље у Кембриџу.
== Меморијали ==
| |||