Фарук I Египатски — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 17:
| династија =
| отац = [[Фуад I Египатски]]
| мајка = [[Назли Сабри]]<ref>{{harvnbsfn|Goldschmidt|2000|pp=191}}</ref><ref>{{cite web |url=http://www.egy.com/P/royal/queennazlitree.JPG |title=Ancestors of Queen Nazli|publisher=Egy.com|format=[[JPEG|JPG]]|accessdate=15. 7. 2013}}</ref>
| супружник =
| деца =
Ред 26:
 
== Биографија ==
Школовао се на Краљевској војној академији у [[Енглеска|Енглеској]]. Крунисан је у 16. години живота, 29. јула 1937. Том приликом је одржао јавни [[говор]] на [[радио|радију]], што је било први пут да се неки владар Египта обрати нацији директно на такав начин. Живео је луксузно и раскошно, имао је велико [[богатство]]. У првим годинама власти, био је омиљен, поготово у [[племство|племићким]] круговима. Током [[Други светски рат|Другог светског рата]], Египат је званично био неутралан, иако се у њему налазила британска војска, тачније нјена северноафричка компонента, Осма Армија. Фарук I је лично показивао извесне симпатије према нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији и није се одрекао својих италијанских саветника, упркос британским захтевима.<ref>{{harvnbsfn|Pinkus|2005|pp=161}}</ref>Египат је званично објавио рат Немачкој тек 1945, и то, по речима самог Фарука, пре свега зато да би загарантовао позицију Египта у послератним преговорима и Уједињеним Нацијама.
 
Фарук I трпео је критике народа због корумпиране и неефикасне [[власт]]и, због наставка де факто Британске окупације, због пораза египатске војске у рату с [[Израел]]ом и остало. разлога. [[Сједињене Америчке Државе|САД]] је преко [[Централна обавештајна агенција|ЦИА]]-е помогао свргавање Фарука I. Године [[1952]], свргнула га је група младих војника под називом ''[[Покрет слободних официра|Слободни официри]]'', на челу с [[Гамал Абдел Насер|Гамалом Абделом Насером]], који је дошао на чело Египта.<ref>[[Miles Axe Copeland, Jr.]], "The Game of Nations: The Amorality of Power Politics, New York: Simon & Schuster, 1970"</ref>