Битка за Крит — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 27:
 
== Уводни догађаји ==
Савезничке снаге запоселе су острво Крит након што су [[Italijaniкраљевина Италија|Италијани]] напали Грчку [[28. октобар|28. октобра]] [[1940]]. године. Иако је италијански напад првобитно био заустављен, накнадна немачка интервенција натерала је 57.000 савезничких војника да напусте Грчку. Део ових снага које је евакуисала [[Уједињено Краљевство|Британска]] краљевска ратна морнарица]] пребачен је на Крит како би појачао тамошњи гарнизон који је бројао 14.000 војника.
 
До [[мај]]а [[1941]]. године одбрана [[Крит]]а састојала се од 10.000 [[грци|грка]]Грка распоређених у 11 батаљона милиције, првобитног британског гарнизона и 25.000 војника [[Комонвелт|Британског Комонвелта]] евакуисаних из [[Грчка|Грчке]]. Снаге Комонвелта представљале су типичну мешавину јединица која настаје приликом сваке убрзане евакуације - састојале су се од читавих јединица које су имале своју команду, од делова јединица које су официри састављали на лицу места, појединаца из свих родова војске и дезертера. Највећи број ових јединица није био опремљен тешким наоружањем.
 
Главне јединице око којих је била формирана одбрана Крита биле су Друга новозеландска дивизија (ослабљена за шесту бригаду и штаб дивизије који су послати у Египат), британску четрнесту бригаду и аустралијску деветнесту бригадну групу. Оклопне снаге савезника састојале су се од 16 застарелих тенкова [[Крузер Мк 1]]. Артиљерија савезничких снага била је сачињена од око 85 артиљериских оруђа различитих калибара - углавном заробљених италијанских оруђа без нишанских справа.
Ред 41:
Иако су Немци у нападу на Француску, Белгију, Холандију и Норвешку већ користили падобранске снаге Операција Меркур је требало да буде највећа употреба падобранских снага од почетка рата. Идеја је била да се падобранске снаге Луфтвафеа ([[фалширмјегери]]) искористе за заузимање кључних положаја на острву укључујући и аеродроме који би били искоришћени за допремање појачања. Једанести ваздушни корпус добио је задатак да координира напад Седме ваздушне дивизије која би извршила падобрански и једриличарски десант у циљу заузимања аеродрома након чега би транспортни авиони допремили јединице двадесетдруге ваздушно-десантне дивизије. Напад је требало да почне 16. маја али је одложен за 20. мај, а двадесетдруга ваздушно-десантна дивизија замењена је са петом брдском дивизијом.
 
О припремама као и о оквирном датуму почетка инвазије команданти савезничких снага на Криту били су упознати захваљујући обавештајним подацима које је прикупила [[Ултра]]. Генерал Фрајберг је на основу обавештајних података о плановима непријатеља организовао одбрану око аеродрома на Криту. Међутим, његови напори да организује одбрану били су озбиљно нарушени недостатком модерног наоружања и опреме због чега је Фрајберг био потпуно свестан чињенице да је ватрена моћ његових јединица толика да једва може да парира ватреној моћи лако наоружаних немачких падобранаца.
 
Немачка доктрина ваздушно-десантног ратовања предвиђала је вршење десанта малих група падобранаца директно на непријатељске аеродроме. Задатак ових група био је да формирају одбрамбени обруч око аеродрома и да униште против-авионску артиљерију након чега би се јаче падобранске снаге у једрилицама спустиле на аеродром. Фрајберг који је био упознат са немачком ваздушно-десантном тактиком одлучио је да на свим аеродромима на Криту уништи полетно-слетне стазе како би онемогућио непријатеља да допреми појачање ваздушним путем. Међутим, ово његово наређење оповргнула је Команда британских снага за Блиски исток са седиштем у [[Александрија|Александрији]]. Наређење о уништењу аеродрома није спроведено зато што је у британским командним круговима преовладавало мишљење да је немачка инвазија чији су детаљи у потпуности били познати Енглезима осуђена на пропаст и да је аеродроме потребно сачувати за повратак снага РАФ-а на Крит. Оваква одлука је можда представљала фаталну грешку.