Јуриј II Всеволодович — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
м Разне исправке |
||
Ред 30:
По смрти Всеволда, његово многобројно потомство — због кога су га назвали ''Многородни Всеволод'' — завадило се, те се његове државе цепкају на неколико кнежевина. Јуриј, најстарији кнез Суздаља задржава титулу великога кнеза, али губи сваку власт над млађом браћом, која се у својим покрајинама понашају као самостални господари.
Против Јурија се диже нови непријатељ Мстислав Мстиславич звани Јунак (''Удалой''), кнез торопски, праунук Мономахов ''анархиста'' своје врсте, вечити борац против апсолутизма великих кнежева владимирских, савезник новгородске републике. Мстислав је склопио савез и са Константином, старијим Всеволдовим сином, коме је Јуриј одузео право наслеђа након саветовања са духовништвом и ''свима људима'' (то је била нека врста земаљског сабора). Изгубивши значајну Липецку битку (1216
== Друга владавина ==
После Константинове смрти (1217
И тако, са опадањем Кијевске велике кнежевине и стварањем нових политичких центара, живот руских покрајина, почев од XIII века, постаје међусобно различит. Ове супротности још се појачавају после једне нове несреће, најезде Татара.
=== Татари ===
Татаре који лутају по Монголији крајем XII и почетком XIII столећа ујединио Темуџин (1154—1227.), који се назвао Џингис-кан тј. велики кан (1206
{{цитат|Татари се рађају и расту у седлу и на коњу; они се сами уче војничкој борби, јер цели свој живот проводе у лову. Зато немају пешадије, него само коњицу. Војске се може прикупити код њих неколико стотина хиљада. Готово нема код њих службеног дописивања, али сви, почев од врховног заповедника па до начелника хиљаде, стотине и десетине управљају лично. Сваки пут кад они хоће да заузму велики град, они прво наваљују на мања места, па, заробивши њихове становнике, гоне их на опсаду. Зато издају наредбу да сваки коњаник зароби десет људи; кад је овај број попуњен, сваки човек узима извесну количину траве или дрва, земље, камена; њих терају дан и ноћ, убијајући заостале. Приликом опсаде не штеде ни десетине хиљада жртава, и зато градови бивају увек заузети. По заузећу њиховом убијају, не штедећи, све, без обзира на то, да ли су стари или млади, лепи или ружни, сиромаси или богати, да ли се њима противе или не; никаква знаменита личност не може да избегне смртну казну ако им се она одупирала. После заузећа града деле плен сразмерно броју учесника у нападу између виших и нижих. Татарска земља богата је водама и травом, згодна је за коње и овце које им служе за храну; само кобиље млеко (кумис) довољно је да подмири глад и жеђ.}}
| |||