Капитулација Италије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 1:
[[Датотека:Invasionofitaly1943.jpg|мини|десно|[[Италијански фронт (Други светски рат)|Савезничка инвазија Италије]] 1943.]]
[[Датотека:LST-1-1.jpg|мини|десно|Искрцавање Савезника у Салерну]]
'''Капитулација Италије''' или '''Примирје у Касибилеу''' ([[Италијански језик{{јез-итал|италијански]]: ''Armistizio di Cassibile''}}) означава споразум темељем кога је 1943. [[Краљевина Италија]] окончала учествовање у [[Други светски рат|Другом светском рату]] на страни [[Силе Осовине|сила Осовине]], односно непријатељства са [[Савезници у Другом светском рату|савезничким државама]]. Потписан је [[3. септембар|3. септембра]] [[1943]], а званичнаобјава капитулације догодила се [[8. септембар|8. септембра]] 1943. године. Представљао је изузетно важан догађај, с обзиром да су њиме Осовина остале без кључног члана своје коалиције, а западни савезници добили упориште у континенталној Европи одакле су могли да угрозе [[Трећи рајх|Немачку]]. Иако је истим споразумом Италија прешла на страну Савезника, наде да ће тај догађај довести до брзог окончања рата нису се испуниле, с обзиром да су немачке трупе успеле да [[Операција Ахзе|окупирају]] највећи део италијанске територије, разоружају италијанску војску и инсталишу квислиншки режим [[Италијанска Социјална Република|Италијанске Социјалне Републике]]. На простору бивше Југославије је овај догађај имао значајне последице с обзиром да су [[народноослободилачка војска Југославије|партизанске]] снаге најбоље искористиле капитулацију италијанских снага како би стекле драгоцено оружје и опрему.
 
{{цитирање|Прве вести о капитулацији италијанске армије сазнали смо преко непријатељских радио станица. Генерал Ајзенхауер је преко радија, у 17.00, потврдио вест, да је Италија безусловно капитулирала. Ухватили смо једну америчку радио везу, из које се јасно види да су Италијани издали непријатељу како може да са бродовима уђе у залив Салерна, а да не налети на немачке мине. Тиме је непријатељу учињена велика услуга и зато је њихово искрцавање код Салерна било успешно.<ref name="Živković"/>|Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 8. септембра 1943.}}
Ред 17:
Након пораза немачко-италијанских снага у [[Северноафрички фронт|Северној Африци]], Савезници су бомбардовали [[Рим]] [[16. мај]]а 1943. године. Недуго затим, тачније [[10. јул]]а исте године Савезници се [[савезничка инвазија Сицилије|искрцавају]] на [[Сицилија|Сицилију]], а непуна два месеца касније извршена је и инвазија на само [[Апенинско полуострво]] [[3. септембар|3. септембра]] 1943. године.
 
У пролеће 1943, италијанска војска је била у расулу, а о свему томе се морао бринути ''[[дуче]]'' [[Бенито Мусолини]], који је губио потпору министара и [[Краљевина Италија|италијанског народа]]. Ускоро је макнуо с положаја све министре који су били више верни краљу [[Виторио Емануеле III Савојски|Виктору Емануелу]] него фашистичкоме режиму. Такав Мусолинијев потез описан је као напад према краљу, који је све више критиковао слабо стање у италијанској војсци. Након неколико одлука, краљ Виктор Емануел је, вероватно, почео да размишља о приближавању Савезницима и рушењу Мусолинијева режима.
 
Да би остварио те циљеве, краљ је затражио помоћ [[Дино Гранди|Дина Грандија]]. Гранди је био један од водећих људи у фашистичкој хијерархији, а у млађим данима, сматрали су га Мусолинијевим замеником или алтернативом. Краљ је био мотивисан и Грандијевим размишљањима о прилагодби фашизма према новој ситуацији. Разни амбасадори, као [[Пјетро Бадољо]], рекли су му да размотри могућност да замени Мусолинија на месту ''дучеа''.