Деклинација (лингвистика) — разлика између измена

'''Деклинација''' или [[arhaizam|арх]]. ''склањање'' (''у [[лингвистика|лингвистици]]'') је промјенапромена [[именске речи|именских ријечиречи]] по [[падеж]]има. ДиоДео [[граматика|граматике]] који проучава различите облике ријечиречи назива се ''[[морфологија (лингвистика)|морфологија]]''.

Именске ријечиречи у [[српски језик|српском језику]] су [[именице]], [[заменице|замјеницезаменице]], [[придеви|придјевипридеви]] и [[број (математика)|бројеви]]. Заједно са [[глагол]]има, именске ријечиречи чине групу ''промјенљивихпроменљивих [[врсте речи|врста ријечиречи]]'' (од десет врста ријечиречи у српском језику пет су промјенљивепроменљиве, а пет непромјенљивенепроменљиве). Осим по падежима, именске ријечиречи се мијењајумењају и по [[rod (gramatika)|роду]] и [[број (математика)|броју]]. У српском језику постоје три рода: [[мушки род|мушки]] (''маскулинум''), [[женски род|женски]] (''фемининум'') и [[средњи род]] (''неутрум''); и два броја: [[једнина]] (''сингулар'') и [[множина]] (''плурал''). Неки језици не разликују родове, а неки поред једнине и множине имају још бројева, попут [[двојина|двојине]] (''дуал''), која је постојала и у [[прасловенски језик|прасловенском]] и [[старословенски језик|старословенском језику]], а међу данашњим [[словенски језици|словенским језицима]] очувала се у [[словеначки језик|словеначком]] и [[Лужички Срби|лужичкосрпском језику]], или [[деона множина|дионедеоне множине]] (''партитивни плурал''), која постоји у [[фински језик|финском језику]]. У свакој од врста које их чине (род, број и падеж), именске ријечиречи се изражавају одређеним наставцима за облик. Тако постоје различити облици именских ријечиречи за род, категорију засновану на разлици пола у природи, за број, категорију засновану на уочавању јединке и већег броја јединки, и за падеж, категорију засновану на службама (функцијама) које именске ријечиречи имају у [[реченица|реченици]].

#'''[[генитив]]''' (од латинског ''-{gens}-'', што значи ''род'', односно ''поријеклопорекло''; арх. ''други падеж'', ''родителни падеж'', од руског ''-{родительный}-'')

#'''[[локатив]]''' (од латинског ''-{locus}-'', што значи ''мјестоместо''; арх. ''седми падеж'', ''предложни падеж'', од руског ''-{предложный}-'')

Неки језици имају знатно мањи број падежа него српски језик, или их уопште не разликују наставцима за облик, већ [[предлози|приједлозимапредлозима]], док неки језици, попут језика из [[угро-фински језици|угро-финске породице]], имају много више падежа него српски језик.

Номинатив је основни облик ријечиречи, он означава [[Субјекат (граматика)|субјекат]] реченице (независни реченични конституент) и облику номинатива одговарају упитне замјеницезаменице ''ко?'' (''ткоко?'') и ''шта?'' (''штошта?''). Номинатив је без приједлогапредлога.

Генитив означава припадност, поријеклопорекло, дио нечега или удаљавање од нечега или некога, и добија се уз помоћ питања ''(од) кога?'' и ''(од) чега?''. ПриједлозиПредлози који стоје уз генитив су ''од'', ''без'', ''из'', ''поред'', ''крај'', ''близу'', ''код'', ''изнад'', ''испод'', ''између'', ''пријепре'', ''послијепосле'', ''усљедуслед'', ''у(с)пркос'', ''због'', ''ради'' и други, а може бити и без приједлогапредлога. Опште значење генитива је тицање, које обухвата три ужа значења: ''потпуно тицање'' (припадање) - присвојни (посесивни) генитив, ''дјелимичноделимично тицање'' - дионидеони (партитивни) генитив и ''тицање по поријеклупореклу'' - аблативни генитив. Генитив има и квалитативно придјевскопридевско значење (описни или квалитативни генитив) и временско значење (временски или темпорални генитив).

Главна значења датива су намјенанамена и правац кретања, што одговара питањима ''коме?'' и ''чему?''. Уз датив могу стајати приједлозипредлози ''к(а)'', ''према'' и ''упркос'', а може бити и без приједлогапредлога.

Главна функција акузатива је обиљежавањеобележавање правог [[објекат|објекта]] реченице (тј. допуне пријелазнихпрелазних или транзитивних глагола). Акузатив такође има и временско (темпорално) значење и значење мјеремере. Уз именску ријечреч у акузативу могу стајати приједлозипредлози ''на'', ''у'', ''о'', ''по'', ''уз'', ''низ'', ''кроз'', ''пред'', ''међу'', ''под'', ''над'', ''за'' и други, а може бити и без приједлогапредлога. Само акузатив без приједлогапредлога у српском језику означава прави објекат, а акузативи са приједлозимапредлозима имају друге функције. У српском језику, акузатив именица мушког рода које означавају категорију живог (бића) једнак је по облику генитиву, а акузатив именица мушког рода које означавају категорију неживог (предмети) једнак је номинативу.

Вокатив служи за обраћање. Уз њега не стоје приједлозипредлози. Понекад је једнак номинативу. У савременом руском књижевном језику је акузатив увијекувек једнак номинативу, па је зато функција номинатива у овом језику и субјекат и обраћање, а вокатив не постоји.

Опште значење инструментала је заједница, а оно обухвата два ужа значења: друштво (социјативно значење) и средство (инструментално значење). Друштво се исказује инструменталом с приједлогомпредлогом ''с(а)'', а средство инструменталом без приједлогапредлога. Други приједлозипредлози који могу стајати уз инструментал су: ''над'', ''под'', ''пред'', ''за'', ''међу'' и др. Инструментал друштва се добија на питање ''с ким?'', а инструментал средства на питање ''чиме?''. Инструментал може имати и значења начина, мјеремере, мјестаместа, времена и агенса.

Локатив је падеж мјестаместа. У савременом српском књижевном језику по облику је увијекувек једнак дативу, и стогазато су и питања за локатив једнака питањима за датив (''коме?'' и ''чему?''). Локатив се увијекувек употребљава само са приједлозимапредлозима. ПриједлозиПредлози који стоје уз локатив су: ''на'', ''у'', ''о'', ''по'', ''према'', ''при'' и др. Осим мјестоместо (''на чему?'', ''у чему?''), локатив може да означава и предмет (''о коме?'', ''о чему?'').

У српском језику, номинатив и вокатив се називају ''независним падежима'', а остали падежи ''зависним''. Систем падежних облика свих бројева једне именске ријечиречи назива се њеном ''промјеномпроменом'' или њеном ''деклинацијом''.

[[Именице]] се мијењајумењају по роду, броју и падежу. Деклинација (арх. ''склањање'') именица подразумијеваподразумева промјенупромену по падежима именица свих родова у свим бројевима. У српском језику именице се мијењајумењају по седам падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив), тако што се на основу именице додају различити наставци за одређене падеже. У неким језицима именице се не мијењајумењају по падежима додавањем наставака, већ је падеж означен приједлозимапредлозима који стоје уз именицу. У српском језику сваки приједлогпредлог захтијевазахтева одређени падеж, што није случај у другим језицима.

#''заједничке или опште'': човјекчовек, дрво, књига, језик, тврђава и др.

#''збирне или колективне'': лишће, камење, дугмад, дјецадеца, господа и др.

#''градивне'': вода, камен, злато, земља, снијегснег и др.

#''апстрактне или мислене'': туга, радост, љепоталепота, старост, брзина и др.

#''глаголске'': писање, пјевањепевање, сијевањесевање, сеоба, патња и др.

Све именице српског књижевног језика могу се сврстати у четири врсте промјенапромена именице (''више о деклинацији именица у српском језику у чланку [[Деклинација именица у српском језику]]''). По првој именичкој врсти мијењајумењају се именице мушког рода чији се основни облик (номинатив једнине) завршава на гласовно неиспуњени наставак ''-Ø'' и на наставке ''-о'' и ''-е'', и именице средњег рода чији се основни облик завршава на ''-о'' и ''-е'' и чија основа кроз све падеже остаје неизмијењенанеизмењена (м. р. ''ученик'', ''Јанко'', ''прозор'', ''зид''; с. р. ''поље'', ''море'', ''село'', ''небо''). По другој именичкој врсти мијењајумењају се именице средњег рода чији се основни облик (номинатив једнине) завршава [[самогласник]]ом ''-е'', а чију основу у зависним падежима, осим у акузативу једнине, чини тај облик проширен [[сугласник]]ом ''-н-'' или ''-т-'' (''име'', ''дугме'', теле'', буре'', ''дијетедете''). По трећој именичкој врсти мијењајумењају се именице које се у номинативу једнине завршавају на ''-а''. Оне су углавном женског (нпр. ''жена'', ''сестра''), а могу бити и мушког рода (нпр. ''судија'', ''архитекта''), али без обзира на род, образац промјенепромене им је исти. По четвртој именичкој врсти мијењајумењају се именице женског рода које се у номинативу једнине завршавају гласовно празним наставком ''-Ø'', тј. имају сугласнички завршетак (''ноћ'', ''умјетностуметност'', ''ствар'', ''памет'', ''љубав'', ''прошлост'', ''повијест'').

У савременом [[енглески језик|енглеском језику]] не постоје различити облици именице за различите падеже, осим за [[саксонски генитив]], који означава припадност, а гради се додавањем наставка ''-{-'s}-'' ([[апостроф]] и сугласник -{s}-) на именицу у једнини (''-{Mary's, Serbia's}-'') и наставка ''-{-'}-'' (апостроф) на именицу у множини (''-{the Simpsons', Serbs'}-''). Саксонски генитив се углавном користи за означавање припадности живим бићима (нешто припада ''некоме''), док се за означавање припадности нечем неживом (нешто припада ''нечему'') користи [[нормански генитив]], који нема одређене наставке, већ је означен само приједлогомпредлогом ''-{of}-'' (''-{of house, of country}-'').

У латинском језику постоји пет деклинација по којима се мијењајумењају именице, замјеницезаменице, придјевипридеви и бројеви. То су: ''прва'' или ''-{A}- деклинација'', ''друга'' или ''-{O}- деклинација'', ''трећа деклинација сугласничке основе'' и ''-{i}- основе'', ''четврта'' или ''-{U}- деклинација'' и ''пета'' или ''-{E}- деклинација''. Више о деклинацији именица у латинском језику налази се у сљедећим чланцима:

== Деклинација придјевапридева ==

[[Придеви|ПридјевиПридеви]] се мијењајумењају по роду, броју и падежу. Деклинација придјевапридева подразумијеваподразумева промјенупромену по падежима придјевапридева свих родова у свим бројевима. Будући да су несамосталне ријечиречи, придјевипридеви се налазе у истом роду, броју и падежу као именица уз коју стоје. Више о деклинацији придјевапридева у српском језику налази се у чланку [[Деклинација придева у српском језику]]. Више о деклинацији придјевапридева у другим језицима налази се у одговарајућим чланцима о тим језицима, а о деклинацији придјевапридева у латинском језику види чланке [[Деклинације придева у латинском језику|Придеви прве и друге деклинације у латинском језику]] и [[Деклинације придева у латинском језику|Придеви треће деклинације у латинском језику]].

== Деклинација замјеницазаменица ==

[[Заменице|ЗамјеницеЗаменице]] се мијењајумењају по роду, броју и падежу. Деклинација замјеницазаменица подразумијеваподразумева промјенупромену по падежима замјеницазаменица свих родова у свим бројевима.

У српском језику замјеницезаменице могу бити именичке и придјевскепридевске. Именичке замјеницезаменице су самосталне и не зависе од других ријечиречи у реченици. У ту групу спадају личне замјеницезаменице (''ја'', ''ти'', ''он'', ''она'', ''оно''; ''ми'', ''ви'', ''они'', ''оне'', ''она''), лична замјеницазаменица сваког лица ''себе, се'', упитна замјеницазаменица за лица и ствари ''ко'' и ''шта'' (''штошта'') и неодређене и одричне замјеницезаменице сложене са ''ко'' и ''шта'': ''неко'' , ''нешто'', ''нико'' , ''ништа'' и опште замјеницезаменице ''свако'' ''ма ко'' , ''било ко'' . ПридјевскеПридевске замјеницезаменице се употребљавају уз самосталне ријечиречи, углавном уз именице. ОвдјеОвде спадају присвојне, показне, односно-упитне, неодређене, одричне и опште или одређене замјеницезаменице.

У српском језику, личне замјеницезаменице 1. и 2. лица (''ја'', ''ти''; ''ми'', ''ви'') имају посебну, само њима својствену промјенупромену, док замјеницазаменица 3. лица у својој промјенипромени има облике већине придјевскихпридевских замјеницазаменица. ПридјевскеПридевске замјеницезаменице имају двојаку промјенупромену - придјевскупридевску и замјеничкузаменичку. Више о промјенипромени замјеницазаменица у српском језику видјетивидети у чланку [[Деклинација заменица у српском језику]]. Више о деклинацији замјеницазаменица у другим језицима налази се у чланцима о тим језицима.

[[Бројеви (врста речи)|Бројеви]] се мијењајумењају по роду, броју и падежу. Деклинација бројева подразумијеваподразумева промјенупромену по падежима придјевапридева свих граматичких родова у свим граматичким бројевима. Бројеви могу бити основни или кардинални (''један'', ''два'', ''три''...) и редни или ординални (''први'', ''други'', ''трећи''...). Бројеви се у српском језику сматрају посебном врстом ријечиречи, док се у неким језицима основни бројеви сматрају именицама, а редни придјевимапридевима. Поред основних и редних, у словенским језицима, укључујући и српски језик, постоје и збирни бројеви (''двоје'', ''троје'', ''четворо''..).

У српском језику основни бројеви ''један'', ''два'', ''три'' и ''четири'' су промјенљивипроменљиви, а остали нису, с тим што су бројеви ''стотина'', ''хиљада'', ''милион'' и ''милијарда'' у овој врсти ријечиречи само по функцији, док су по осталим особинама оне у ствари именице, и као именице прве и треће врсте се и мијењајумењају. Број ''један'' има замјеничкозаменичко-придјевскупридевску промјенупромену, а бројеви ''два'', ''три'' и ''четири'' мијењајумењају се по промјенипромени некадашње [[двојина|двојине]] (дуала), с тим што ''три'' и ''четири'' имају исту промјенупромену. Међутим, у савременом језику, бројеви ''два'', ''три'' и ''четири'' углавном се користе са основним обликом за све падеже, као и збирни бројеви. Редни бројеви имају промјенупромену придјевапридева одређеног вида. У језику се, такође, у служби основних бројева од 2 до 99 при означавању тачног броја мушких лица често користе бројне именице на ''-ица'': ''двојица'', ''тројица'', ''четворица''...