Андроник II Палеолог — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене |
м Разне исправке |
||
Ред 86:
За време Андроникове владавине почиње страховито напредовање Турака Османлија ка Малоазијској обали. Ојачали као вазали селџучког икониског султаната, Турци, под својим вођом Османом, рођеним 1258. год., постају активни већ од краја XIII века. Још 1288. год. потукли су они Грке код Мелангине и пренели тамо своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар. После распада икониског султаната Турци почињу да стварају нову малоазијску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије.
Турци су од 1300. године били господари Анадолије, а од византијских градова опирала им се само Никеја, са Никомидијом, Брусом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Понту, Фокејом и Измиром. Андроник је тамо послао сина Михајла, који му је био савладар од 1281. године, а крунисан је 21. маја [[1294
Да би ојачао свој положај на тој страни Андроник је у помоћ позвао Алане, који су се, за узврат, требали населити у Царству. 10 000 њих су се, према договору, појавили са женама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302. године, именован за команданта у областима око Измира. Алани су нажалост били поражени, па су морали напустити логор у Магнезији и повући се у Пергамон, а касније у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године, због озбиљне болести, а када се вратио у Цариград морао је, 1304. године, кренути у рат против Бугара. Током овог повлачења Алани су се окренули против Андроника и опљачкали су нека места.
Ред 150:
=== Први сукоб ===
[[Датотека:Андроник III Палеолог.jpg|мини|десно|'''Андроник III Палеолог''', унук, узурпатор и прогонитељ старог цара.]]
Здравствено стање Андрониковог сина Михајла, тешко је погодило дављење његовог другог сина Манојла 1319. године, па је умро, у својој 43. години живота, у [[Солун]]у 20. октобра [[1320
Тада избише тешке кризе у породици и држави. Андроник Млађи није марио свог тврдицу деду и нестрпљив, одмах је зажелео да старца потпуно потисне с власти. У грчком друштву, склоном сплеткама, у ком стари цар ни иначе није уживао много симпатија, он је нашао доста одзива и створио јаку странку, која је била готова да одмах загази у борбу. На челу унукових људи био је паметни и препредени доместик Јован Кантакузен; лукави авантуриста Сиргијан, куманац у роду са Палолозима; Теодор Синаден, намесник у Тракији; и амбициозни сељак Алексије Апокаук, македонски намесник. Митом је ова странка добила на своју страну све трачке пронијаре и потпуно их ослободио плаћања пореза.
| |||