Википедија

Пад Београда (1521) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 22:
'''Пад Београда 1521. године''' је догађај који је уследио као последица трећег великог [[Османско царство|турског]] напада на ово [[краљевина Мађарска (1920—1946)|угарско]] утврђење у [[османско-мађарски сукоби|османско-угарским сукобима]] у доба највећег [[Историја Османског царства|ширења Османског царства]] на запад.
 
Османски султан [[Сулејман I|Сулејман Величанствени]] одлучио је да први циљеви његових војних похода буду [[Родос]] и [[Београд]], места која није успео да освоји његов предак [[Мехмед II Освајач]] ([[1451]]—[[1481]]). Сулејман је покренуо своју војску половином маја [[1521]]. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. [[Краљевина Мађарска (1920—1946)|Угарска]] држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са [[сава|савске]] стране. Да би ово извела, [[османска војска]] је прво морала да заузме [[Срем]], што је на крају и учињено. Браниоци Београда упорно су пружали отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град [[28. август|28]]/[[29. август]]а [[1521]]. године. Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави [[Експанзионизам|експанзионистичкој]] политици Османског царства које ће своју надмоћ показати у [[мохачка битка|бици на Мохачком пољу]] [[1526]]. године. Након пораза и слома Угарске носилац [[Хришћанство|хришћанске]] борбе против османског продирања у Европу постаће [[Хабзбуршка монархија]] у чији састав ће бити укључена и Угарска. Под власт једне [[Хришћанство|хришћанске]] силе Београд ће доћи тек [[1688]]. године када га је за [[Аустријско царство|Аустрију]] [[Опсада Београда (1688)|освојио]] [[Максимилијан II Емануел|Максимилијан Баварски]].
 
== Стање у Угарској ==
 
Када је [[1520]]. у [[Османско царство|Османском царству]] власт преузео [[Селим I|Селимов]] син Сулејман -{I}- Угарска се налазила готово у расулу. Угарско племство било је подељено на бројне странке, а без снажне централне власти оно се није могло ујединити у одбрани земље. Угарска краља [[Лајош II Јагелонац|Лајоша -{II}-]] била је ослабљена бројним сукобима. Ниже племство се сукобљавало са вишим племством и дворским круговима, а [[трансилванија|ердељски]] војвода [[Јован I Запоља|Јован Запоља]], један од најбогатијих великаша свога времена, представљао је отворену опозицију ионако слабом режиму краља [[Лајош II Јагелонац|Лајоша -{II}-]].<ref name="beograd" /> Фракција која је подржавала ердељског војводу била је у сталним сукобима са дворским круговима. Сâм краљ био је немоћна фигура у рукама својих амбициозних сарадника. Он често није имао [[Новац|новчаних]] средстава ни за сопствену егзистенцију. У оваквим приликама није било могуће јачање одбрамбеног система на јужној граници и предузимање било каквих војних похода.
 
За разлику од претходних времена, када је Угарску својим способностима бранио [[Јанош Хуњади]], у годинама пред Сулејманов поход није било личности спремне и способне да на себе прими одговорност за одбрану земље од Турака. Захваљујући оваквим приликама у Угарској, Сулејману је пут био отворен и пре него што је кренуо са својом војском. Освајање су му олакшали управо они од којих се очекивало да му се супротставе - угарско племство и двор. Вишегодишње одсуство бриге за јужну границу врло брзо се осветило Угарској. Полупусте граничне градове, без хране, оружја и дисциплинованих трупа нису могли спасити бедеми наслеђени из прошлости, чега је био свестан и османски султан. Званична Угарска остала је готово по страни догађаја из лета [[1521]]. године. Она је била само посматрач неминовних турских освајања којима се готово нико није супроставио.
 
Пре него што је покренуо поход, нови султан је био спреман да обнови примирје са Угарском које је његов отац склопио [[1519]]. године. Са тим циљем је у [[Будим]] послат посланик крајем [[1520]]. године. Он је био јако лоше примљен на угарском двору. Био је смештен у ниску просторију и стављен под стражу, као заробљеник.<ref name="kalić">[[Јованка Калић|Јованка Калић-Мијушковић]], ''„Београд у средњем веку“'', Српска књижевна задруга, Београд [[1967]].</ref> Овакав третман према свом посланику турски султан је искористио као повод да отпочне освајање угарских области, које је и раније планирао. Угарски двор био је на време и са разних страна обавештен да се припрема османски поход.
 
У пролеће [[1521]]. године сазван је државни сабор како би се организовала било каква одбрана. Донети су корисни закључци које државни апарат није могао да спроведе у дело. Време је пролазило, а за Београд и [[Шабац]] нису обезбеђени ни најосновнији ратни материјал и људство. Развијена је жива [[Дипломатија|дипломатска]] активност у циљу добијања помоћи из иностранства. Позиви у помоћ послати су на многе европске дворове: папи [[Папа Лав X|Лаву -{X}-]], у [[Венеција|Венецију]], [[цар Светог римског царства|немачком цару]], [[Пољска|пољском]] краљу, па чак и владарима [[Енглеска|Енглеске]] и [[Португалија|Португалије]].<ref name="beograd">[[Јованка Калић|Јованка Калић-Мијушковић]], Историја Београда. Стари, средњи и нови век, уредник [[Васо Чубриловић|Васа Чубриловић]], Београд 1974.</ref> Угарски краљ се нарочито надао да ће добити помоћ од свог стрица, [[Краљ Пољске|пољског краља]] [[Жигмунд Пољски|Жигмунда]], који је заиста и био спреман да помогне Угарској.<ref name="beograd" /> Покренуо је интензивну дипломатску преписку како би помоћ била послата његовом рођаку, али сâм није могао да интервенише. Наиме, упад [[Татари|Татара]] у [[Пољска|Пољску]] био је организован баш са циљем да се онемогући пољска интервенција на јужној угарској граници.<ref name="kalić" /> Очекивање стране помоћи показало се као потпуно нереално. Западним владарима су међусобни сукоби увек били далеко значајнији него заједничка, хришћанска борба против Турака. [[Мартин Лутер|Лутерово]] учење се ширило по Немачкој, а рат између шпанског краља [[Карло V, цар Светог римског царства|Карла -{V}-]] и француског краља [[Франсоа I Валоа|Франсоа -{I}-]] заокупљао је пажњу готово читаве [[Европа|Европе]].<ref name="beograd" /> Догађаји на Дунаву изгледали су далеки и небитни у поређењу са главним европским дешавањима. Угарска је била препуштена сама себи.
 
=== Стање у Београду ===
Ред 38:
Као и остали угарски градови на граници, Београд је [[1521]]. био изузетно запуштен. Војна посада била је малобројна и недовољна за било какву озбиљнију одбрану. У [[лето]] 1521, у Београду се затекло свега неколико стотина војника. Извори говоре да је било између 400 и 900 војника. Када се у обзир узме да су ту урачунати припадници свих родова војске ([[pešadija|пешаци]], [[konjica|коњаници]], [[шајкаши]], [[Артиљерија|тобџије]]), добија се права слика њихове малобројности. Активно учешће становништва у одбрани града одложило је за извесно време његову предају, али није могло спречити пад Београда.
 
Посада града месецима није примала плате. Најамничке трупе претвориле су се у недисциплиновану руљу.<ref name="kalić" /> По речима савременика [[Ђурђе Сремац|Ђурђа Сремца]], заповедник града жалио се угарском краљу како две године није могао да исплати војнике. [[Шајкаши]], који су били одговорни за безбедност на речним токовима, били су понижавани. Наиме, када су се [[1518]]. обратили краљу да им исплати њихове плате он их је послао државном благајнику. Овај их је дочекао са ниподаштавањем. Када су потом отишли код краља да се жале, он није хтео ни да их прими.<ref>А. Ивић, ''„Историја Срба у Угарској 1459—1690“'', Загреб [[1914]].</ref> Увређени оваквим опхођењем спаковали су краљеве заставе и потом су се разишли. По Ђорђу Сремцу они су му тада рекли: „Ђурђу попе, што то нама срамоту чине; но ако Угрима не требује Београд, требује цару“.<ref name="beograd" /> Након ових догађаја, шајкаши нису значајније учествовали у одбрани Угарске.<ref name="kalić" /> Иако их је било у Београду 1521, па је чак сачувано и име њиховог заповедника [[Петар Овчаревић|Петра Овчаревића]], њихова улога приликом опсаде Београда 1521. била је незнатна.<ref name="beograd" />
 
Београд је био потпуно неспреман за дужу [[Опсада|опсаду]].<ref name="kalić" /> Велики део топова који су се у њему налазили изгубио је Јован Запоља у [[Битка под Авалом 1515.|бици под Авалом 1515.]] године.<ref name="beograd" /> Није било ни довољно пушака, барута ни другог оружја или ратног материјала. Бан Београда, Фрања Хадервари, је [[април]]а и [[мај]]а 1521. позајмљивао новац како би град припремио за одбрану, али ова средства нису стигла до Београда.<ref name="kalić" /> Несташица животних намирница проузроковала је глад која је погађала и војнике и грађане. Опсадницима су унутрашње тешкоће олакшале посао.<ref name="beograd" />
Ред 64:
Пири-паша и Хусрев-бег отпочели су опсаду Земуна како би потпуно одсекли Београд. Град је жестоко бомбардован, а малобројни браниоци нису могли да пруже снажнији отпор. [[Утврђени Земун]] се предао, становништво је одведено у робље, а браниоци побијени.
 
После пада [[Земун]]аЗемуна ситуација у Београду знатно се погоршала. Обруч се све више стезао. У другој половини јула интензивирана су турска бомбардовања. Сви турски напори били су усмерени на рушење бедема и појединих кула. Браниоци су извршили један испад, али нису успели да онеспособе турску артиљерију.<ref name="beograd" />
 
Дана [[29. јул]]а [[1521]], султан је прешао у Срем и кренуо ка Београду. У то време пао је и [[Сланкамен]], а последњег дана јула султан је стигао у Земун.<ref name="beograd" />
 
=== Деловање угарских власти ===
Ред 88:
Припреме за јуриш почеле су [[7. август]]а. Ноћу су турске снаге прилазиле бедемима. Осмог августа почео је општи јуриш. Нападано је са трију страна: са обале Саве (Пири-паша), са обале Дунава (Мустафа-паша) и фронтално са речне стране (Ахмед-паша). Бранилаца је било премало да би могли да се успешно боре на свим странама. Турци су продрли у варош и освојили је након жестоке целодневне борбе.
 
Истог дана одреди [[данак у крви|јаничара]] јуришали су и на Горњи град, али су одбијени захваљујући упорности бранилаца. Наредног дана настављено је бомбардовање града. Турци су довукли топове у Доњи град како би повећали ефикасност бомбардовања, а један мањи топ је постављен на торањ [[Фрањевци|фрањевачког]] самостана. Браниоци су улагали велике напоре да онеспособе овај топ, али у томе нису успели. Турски стрелци су убацивали запаљиви материјал у град, што је изазивало бројне пожаре. Добар део ионако малобројног људства морао је бити ангажован на гашењу пожара. Одреди Ахмед-паше покушали су [[16. август]]а да смелим јуришима на тврђаву пробију одбрану. Ахмед-паша је своје ратнике бодрио слагавши их да је тог дана [[Видовдан]], дан када су [[Срби]] [[косовска битка|поражени на Косову]]. На основу овог податка, [[Јованка Калић]] дошла је до закључка да је Ахмед-паша за највеће непријатеље у тврђави сматрао Србе, јер нема много смисла да је српским празником бодрио своје ратнике на борбу против Угара. Турци су жестоко напали пењући се уз бедеме, али и поред свих проблема браниоци су очајничким отпором успели да одбију све појединачне турске нападе, без обзира на њихову силовитост и снагу.
 
Откако је Доњи град заузет, Турци су копали лагуме са циљем да разнесу бедеме. Положај Горњег града био је погодан за ову операцију јер се налазио на брежуљку, а Турци су држали подножје тог брежуљка. За овај посао доводили су људе из оближњих рудника. Чим би се неки значајнији објекат срушио Турци би кренули у јуриш.
Ред 98:
Угри су за предају града оптуживали Србе. Угарски краљ је непосредно после пада града оптуживао је београдског бана, Фрању Хадерварија, и Стевана Шуљока. Фрању Хадерварија је кривио зато што је именовао Михаила Мору за вођу бранилаца који је највероватније и издао град. Тај угарски подбан је вероватно ''имућни неверник'', кога помињу Турци, који је у ноћи [[28. август]]а пребегао из града и одао очајно стање бранилаца. Овакве вести доноси и сâм краљ. Упадљиво је и то што угарски краљ нигде не помиње издају [[Срби|српских]] бранилаца што би свакако учинио да је издаје било. Након предаје града Мађари су пуштени, док су Срби депортовани у [[Истанбул|Цариград]]. О предаји града преговарали су угарски заповедници. Град се предао тек када је нестало средстава за борбу. Београдска посада заједно са грађанима пружала је готово двомесечан отпор.
 
Браниоци нису могли да постављају нарочите услове султану приликом предаје. Тражили су поштеду својих живота и право да слободно напусте град. Султан је то обећао и град се предао нападачу. О датуму предаје града постоје различити подаци и извори се не слажу по том питању. Према дневнику султановог похода то се десило [[29. август]]а, а по извештају [[Млетачка република|млетачког]] посланика при угарском двору, [[28. август]]аавгуста. Овој несигурности допринела је и чињеница да је угарски двор држао у највећој тајности вест о предаји града. Тако да ни углавном добро обавештени млетачки посланик није могао да благовремено обавести своје надлежне.
 
Заправо, предаја града се одвијала два дана. Протокол о предаји потписан је 28. августа и истог дана је у име султана у тврђаву ушао смедеревски беилбаша са једним јаничарем. Сутрадан је османлијска војска стварно запосела [[Београдска тврђава|Београдску тврђаву]]. Јаничари су 29. августа први ушли у град. Истовремено са турским запоседањем града хришћани су га напуштали. Примопредаја града је брзо извршена. Мађари су [[брод]]овима послати у Сланкамен где се налазио Бели-бег. Према једном извору, Бели-бег их је ту побио. Овај наводни покољ Мађара десио се у другој половини септембра, а познато је да су Мађари послати у Сланкамен 30. августа, тако да је немогуће са сигурношћу закључити да ли је Бели-бег држао Мађаре код [[Сланкамен]]а више од 15 дана или је реч о покољу неке мање групе која се касније повлачила. Такође је немогуће утврдити да ли је ово учињено са султановим одобрењем, јер је он [[18. септембар|18. септембра]] напустио Београд. Српском становништву није дозвољено ни повлачење ни задржавање у Београду. Султан је [[9. септембар|9. септембра]] наредио да се ратници из Београда одведу у Цариград под стражом. Око 10. септембра српске породице кренуле су из Београда. По одобрењу Турака они су са собом понели своје светиње: мошти [[Света Петка|свете Петке]], мошти [[Царица Теофана|царице Теофане]] и икону [[Богородица|Богородице]]. Ове светиње откупио је тадашњи [[патријарх]], јер је султан претио да ће их уништити. Српском становништву се губи сваки траг у Цариграду, али различити трагови указују на чињеницу да број депортованих 1521. није био мали. О њиховом боравку у граду на [[Босфор]]у сведочи и име једне градске капије на [[Двоструки бедеми Теодосија II|Теодосијевим бедемима]] која се у отоманско време звала [[Београдска капија у Цариграду|Београдска]], по Србима из Београда које је султан населио око ње<ref name="WoC">-{Stephen Turnbull, ''„Walls of Constantinople AD 324-1453“'', [[Оксфорд|Oxford]]}- [[2004]]. {{en}} ISBN 1-84176-759-X [http://www.ospreypublishing.com/title_detail.php/title=S759X~ser=FOR], Приступљено 17. 4. 2013.</ref>. Локална легенда из Цариграда говори о томе да их је сам султан преселио из Београда како би одржавали запуштени [[Византијско царство|византијски]] систем [[Систем водоснабдевања у Цариграду|водоснабдевања]] који је град снабдевао пијаћом водом из неколико километара удаљене [[Београдска шума|Београдске шуме]], пошто је тај систем био сличан оном у тадашњем Београду који је и даље радио беспрекорно.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Пад_Београда_(1521)”